Šta je losos i kakva je to riba?

Losos ili lat. Salmo salar, je riba iz porodice Salmonidae gde spadaju i mladica i pastrmka. Karakteristično za ovuribu je to što živi u morskoj vodi, dok se mresti u slatkim vodama. kako je prepoznati? Osim kalifornijske pastrmke, koja joj je samo donekle slična, na našim pijacama i u ribarnicama ne postoji riba slična lososu. Koža lososa je srebrnkasto sive boje sa tamnijim pegama. Meso je karakteristične narandžaste boje, prošarano masnoćom - to su one zdrave Omega 3 masne kiseline ili esencijalne masne kiseline koje naš organizam ne može sam da proizvede, što znači da ih moramo unositi hranom.

Ako se pitate šta su to esencijalne masne kiseline, one su gradivni element svake od naših ćelija u organizmu, to je deo koji utče na opšte stanje organizma i na celokupno zdravlje, one regulišu krvni pritisak, pojačavaju imunitet. Manjak esencijalnih masnih kiselina može dovesti do raznih poremećaja zdravlja, a nedostatak ovih kiselina može dovesti do nastanka mnogih bolesti i poremećaja kao što su npr. depresija ili agresivnost, artritis, rak...

Ovog puta sam, za promenu, umesto običnog svežeg šarana u vinu, napravila dimljenog. Razlika je... ogromna i to naravno u korist ovog drugog. Ako to do sada još niste probali, probajte obavezno! Miris i ukus je kao i bilo koje drugo dimljeno meso, jer šaran ne bi trebalo da ima neki jak miris (kao što ga ima morska riba ili losos). Kažem ne bi trebalo, jer šaran nekad zna da "povuče" malo na mulj... ali teško je znati da li je baš takav, a kada saznate onda je već kasno da bilo šta promenite.

Za ovo jelo  su vam potrebne 2 manje tikvice, 1 luk, šolja pirinča, šoljica komadića soje, ulje, mlevena crvena paprika, so i biber po ukusu, a za preliv 2 jajeta, pola šolje mleka.

Način pripreme:

Kada kuvam, ili pišem o nekim starim takozvanim domaćim jelima, volim da to bude što sličnije nekom originalnom receptu (mada je uvek teško reći šta je original, jer je "originalni recept"  različito "originalan" u različitim krajevima). Ali, ono što je isto za sva stara, domaća, obična jela jeste da su jednostavna, ali jednostavna u smislu - bez mnogo začina, dodataka i filozofiranja. Takvo je i ovo jelo.

Negde sam čula ili pročitala (više se i ne sećam tačno gde i kada), da jelo nosi ovakav naziv po bećarima iz nekih starih vremena, koji su se posle burnog noćnog života ranom zorom vraćali kući podnapiti, i iz bašti uz put, skupljali namirnice za svoj jutarnji (a možda i celodnevni) obrok, a to je uglavnom bilo povrće koje se kod nas svuda gajilo, i još uvek se gaji, i koje nije bilo problem uzbrati iz komšijske bašte. Takođe, neka od mišljenja su i da jelo nosi ovakav naziv i zbog svoje jednostavnosti i brzine pripreme. Za one koji možda ne znaju, bećar je momak, neženja, mangup ili uopšte muškarac koji živi bez žene (tur. bekâr ili mađ. betyár - nisam sigurna koje je tačno poreklo, jer sam u nekim rečnicima stranih reči pronašla da je to mađarska reč, a negde opet da poreklo vodi od turske reči, zbog toga bih prepustila tumačenje onima koji to znaju bolje od mene).

Ukratko, ovo je jedno vrlo jednostavno jelo, koje se vrlo brzo priprema, a osnovni sastojci su luk, paprika, paradajz, mast, so i biber.

Svi ostali sastojci koji mu se dodaju bilo da su u pitanju pirinač, tarana, jaja, krompir, meso ili bilo šta drugo je ono što od ovog jela pravi različite podvarijante kao što su đuveč, sataraš ili mućkalica.

Dakle, evo moje verzije bećar paprikaša:

Obični kuvani pirinač je jedno sasvim obično jelo, koje kao takvo - bezukusno i bezmirisno može da se služi uz sva jela kojima treba neki prilog ili kao zamena za hleb.  Nažalost, iako ga ja ne smatram nekom hranom, mnogim gladnim ljudima na svetu on predstavlja skoro pa i jedinu hranu. Od pirinča, na dalekom istoku, oni koji imaju i nešto drugo da jedu osim njega (ali im je nedostajalo nešto drugo za piće) pravi se i rakija, što i ne predstavlja tako lošu verziju pirinča (o sirćetu, testu i ostalim prerađevinama istog da i ne govorim).

Ovo jelo može da se pravi i od svinjskih ili telećih šnicli, ćurećeg ili pilećeg belog mesa. Ni za ovo, kao ni za ostala jela koja spremam nemam neku strogo odredjenu količinu za recept.   Za nas četvoro, pravim od otprilike 800 g svežeg mesa (200 g po osobi). Dakle šta je sve potrebno osim mesa:

Nisam mogla da smislim originalniji i bolji naziv za ovaj rucak,  a kako je većina začina ono što smatramo orijentalnim, tako su i bataci dobili  ime.  Piletina spada u ona "posnija" mesa, ali to nije jedini razlog zbog kojeg ga vrlo često spremam. Kombinacijom različitih načina pripreme, različitih začina i priloga, može se napraviti neverovatno velik broj različitih jela. Šta je potrebno:

Svežu butkicu, dobro posoliti i pobiberiti. Ostaviti je tako na hladnom da odstoji nekih pola sata do sat. U vatrostalnu činiju sipati malo masti, ruzmarina i piva, staviti butkicu, zaviti u foliju (ili poklopiti poklopcem) i peći u rerni (u zavisnosti od veličine butkice) oko tri sata na 200 stepeni C.  Pola sata pre kraja pečenja otklopiti i ostaviti da se kožurica fino zapeče dok ne postane krckava.

Butkica može da se peče i nepoklopljena, ali je u tom slučaju treba povremeno zalivati pivom, okretati i produžiti vreme pečenja bar za pola sata.