Pihtije, pitije, hladetina, aspik.. ili bi to neki nazvali samo smrznutom supom,  u suštini to i jeste supa, mnogo jaka supa, tačnije koncentrat supe od svinjskog mesa. U stvari nije to supa baš od mesa, nego od svinjskih nogica ili drugih delova svinje koji u sebi imaju dosta želatina. Da ne bude zabune, originalne starinske pihtije jesu sirotinjsko jelo za koje su se koristili delovi svinje koji nisu mogli da se iskoriste ni na koji drugi način, tačnije od papaka iliti od već pomenutih nogica. To što je vremenom ovo jelo postalo "fensi" zbog raznoraznih dodataka ili naziva, ili promene i skraćivanja vremena pripreme zbog dodavanja želatina u običnu vodu, ne može da se poredi sa onim izvornim receptom za pihtije. U ovom tekstu nema reči o tim "fenserskim" aspicima, ovde se radi o samo malo "bogatijim", na moj način prilagođenim pihtijama.

Jedno od veoma skupih jela. Ne toliko po ceni namirnica (mada ni ona nije zanemarljiva), koliko po vremenu utrošenom za pripremu istog. Ako se ipak odlučite da isprobate recept, pretpostavljam da ili mnogo volite kesten ili imate više slobodnog vremena... ili ste i vi kulinarski "istraživač" kao i ja. Guliti skuvano kestenje je mnogo dugo, zamorno, smarajuće i dosadno. Može biti da ja ne znam kako se to kestenje kuva i čisti, ali svakako da biste očistili neku količinu potrebno je vreme. Do sada sam mislia da je čišćenje graška dosadan i smarajuć posao, ali ovo je mnogo gore od toga. Srećom po mene Zeka je bio taj kome se jelo kestenje u slanoj varijanti (ja više volim ono pečeno, što može da se kupi kod uličnih prodavaca), tako da je on proveo nekih dobrih sat i po u čišćenju skuvanog kestena. Da sam ja htela ili tražila da to uradi, a da ne voli kesten, sigurno bi me gađao njim sa sve šerpom i vodom u kojoj su se kuvali, ali sam je sebe nazvao gastro mazohistom, tako da je zarad svog sopstvenog gastronomskog užitka očistio kilu kestenja sam.

Orijentalno u nazivu je zato što sam koristila začine koji pripadaju grupi orijentalnih začina, zato što je patlidžan poreklom sa Bliskog istoka i zato što sam u ovom jelu koristila juneće meso. Osim toga, negde na netu sam pronašla jedan sličan recept, sa patlidžanom i jagnjetinom, a jagnjetina ne spada u hranu koju volim da jedem, mada ni patlidžan nije nešto što preterano volim... ali sve u svemu evo jedne zanimljive kombinacije namirnica i začina. Najbolje od svega je što nije potrebno mnogo vremena za njegovu pripremu.

Šta je potrebno od namirnica:

Pfff... je l' musaka il' lazanja? Mogla bi da bude i lasaka, ali ipak najviše liči na musaku sa italijansko-mediteranskim šmekom. Ne mogu da kažem da ovakva musaka-lazanja može da se meri sa pravom lazanjom, ali jeste mnogo ukusnija od one obične musake - da li sam već spominjala da ih ne volim? :)

Lazanja od patlidžana se priprema kao lazanja od testa, samo što se umesto testa u tepsiju slaže patlidžan, ali je i malo zahtevnije vremenski od klasične lazanje, pod uslovom da koristite gotovo testo (ali ako sami pravite testo za lazanju, to je već neka druga priča). Dok sam bila mlada i neiskusna, pravila sam i ja sama testo za lazanju, ali to je bilo i zato jer nekad kod nas u radnjama nije bilo da se kupi gotovog testa za lazanje. Ali i to je neka druga priča...

Koji su sastojci lazanje od patlidžana:

Šareni letnji ražnjići bi ukratko mogli da se opišu i definišu kao pražnjenje frižidera, ili "kupi-razno-povrće-koje-možeš-naći-na-pijaci" iseckaj i naslaži na štapiće zvane ražnjići. Ovde stvarno samo vaša mašta može da bude granica. Jedino o čemu treba da vodite računa je to da u jednoj kombinaciji koristite ono povrće i meso kojem treba otprilike isto vreme da bi se ispekli. U punoj letnjoj sezoni, ako niste od onih koji moraju da jedu meso, ovakve ražnjiće možete praviti i samo od povrća, gljiva ili ribe.

Kako smo došli do ove ideje i ko se setio, da li Zeka ili ja, nešto se baš i ne sećam, ali glavni uzrok je svakako to što se menta u mojoj baštici na terasi, lepo razbokorila, čak i više nego lepo. Naravno, morala sam da pronađem način kako da je potrošim, a da to ne bude u obliku čaja.

Pošto na interenetu sve može da se pronađe (ako nečeg nema - to i ne postoji) pronašla sam da pesto sos može da se pravi i od mente - što je sasvim logično, ako može od bosiljka, što ne bi i od mente tj. nane. Princip za pravljenje menta pesto sosa je isti kao i za pravljenje pesta od bosiljka. Možda će nekom zvučati čudno (pri tome mislim na one koji nanu koriste samo za čaj ili možda u Mojito koktelu, sladoledu...), ali ko voli aromatična jela, sigurna sam da bi ovaj sos mogao da mu se svidi.

Nemam baš neku uvodnu priču, osim da seriju brzih letnjih jela nastavljam sledećim receptom:

• ćureće belo meso (oko 300 g),
• 1-2 mlada crna luka ili 1 crveni luk,
• 2 čena belog luka,
• 4 male tikvice,
• 1 paprika,
• 5-6 čeri paradajza,
• maslinovo ulje,
• nekoliko listića svežeg bosiljka
• susam,
• so, biber po ukusu.

U toku proleća i leta, kada je vreme lepo i toplo, nikako nisam raspoložena da to lepo vreme provodim u kuhinji za šporetom. Mada kad bolje razmislim, nikad i nisam raspoložena da provodim mnogo vremena pored šporeta (što se i ovde vidi po učestalosti novih recepata). Svakako da je najjednostavnije, najbrže i najlakše, nebitno da li je leto ili ne, praviti salate od svežeg povrća ili voća,  a meni to i najviše prija kada je toplo - pogotovo paradajz. Ali ako već nešto treba da kuvam, onda se trudim da to bude što brže i jednostavnije.

Za nekog kao što sam ja, tj. za nekog ko ne spada u one ljude koji vole da jedu krvavo i presno meso, piletina je najbolji izbor za brzu pripremu. Pileće belo meso, kada se iseče na manje komade, može da se ispeče veoma brzo, iako to brzo mora da bude dovoljno dugo tretiranje visokom temperaturom, kako bi se uništile sve one male, golim okom nevidljive "živuljke", koje mogu da žive u mesu, pogotovo na ovim vrućinama.

Za one ljude, "profesionalce", koji vole jagnjetinu takvu kakva je, pečena na ražnju ili na neki drugi tradicionalni način, ovakav recept može biti suvišan. Ali, ako spadate u grupu ljudi "amatera", ili kao što sam npr. ja, da ne uživate baš previše u jagnjetini, ovo je jedan od mogućih načina kako da od jagnjećeg mesa pripremite jedan ukusan, zanimljiv i ne baš uobičajen za naše prostore, obrok. Verujte da je stvarno ukusan, pogotovo ako to kaže neko kao ja, koja ne volim jagnjetinu i jedem je samo baš ako nema ništa drugo. Zašto sam je onda pekla? Zato što sam ja jedina u kući koja je ne voli. A osim toga, jednom do dva puta godišnje, mogu mojim muškima da priuštim ovakvo kulinarsko zadovoljstvo. E sad, da ne bude sve baš tako jednostavno, ima i kod mene onih koji ne vole ovako pripremljeno meso, a za njih se peče ona "klasična" jagnjetina na maslinovom ulju sa ruzmarinom i mladim krompirićima.

Prošle nedelje sam pisala kako spremam meso sa povrćem na kineski način (kineska "fast food"), a ove nedelje je na redu slična kombinacija namirnica, pripremljena na naš domaći način, kao "slow food" ili kao hrana koja se sprema dugo i polako. Ako bih upotrebila ono čuveno "ima se, može se - nema se, mora se", očigledno je, da je kod nas, ako ništa drugo, vremena uvek bilo na pretek. A kad pričam o sporoj hrani, onda tu svakako spada priprema hrane "ispod sača" ili priprema hrane na vatri odn.ognjištu u zemljanim ćupovima. Iako spremanje hrane ispod sača ne spada u tradicionalnu vojvođansku kuhinju, to nije razlog da se i ovde ta vrsta hrane ne sprema i ne jede, čak postoji dosta pečenjara i restorana u gradu koji spremaju hranu na ovaj način.