U svojoj knjizi "Smrtna kazna kroz istoriju", opisao sam nekih sedamdesetak načina, od onih uobičajenih do onih zaista surovih i većini ljudi jezivih i neshvatljivih. To je više načina nego što je KAMA SUTRA predvidela za vođenje ljubavi. Naravno, kod vođenja ljubavi postoje određena anatomska ograničenja, ali kod ubijanja, ma kako se ono zvalo, postoji bukvalno neograničen broj. Čovek se može ubiti i tako što bi mu se npr. izvadila nadbubrežna žlezda. Smrt ne bi nastupila odmah kao kod odesecanja glave, ali da bi umro, umro bi, to je sasvim izvesno.

Kakve veze ima smrtna kazna sa hranom koja je glavna tema ovog sajta?

Ima, i te kako!

Ima kroz priču o poslednjem obroku koji je dolazio pre pogubljenja. Mada, nisu uvek i svi osuđeni imali tu privilegiju, ako se to može tako nazvati.

Još od davnih vremena (Egipćani, Grci, Rimljani) postojala je ritualna praksa da se nekim osuđenicima da poslednji obrok kao oblik i znak primirja između zajednice i njega. Time bi, mislilo se, osuđenik simbolično oprostio svojim sudijama i dželatu ono što će da usledi. Što je obrok bio bolji to je bio manji strah sudija i dželata da će ih stići eventualna kletva osuđenog. Često su ovi obroci bili javni. I danas postoji takva praksa. Logika je ostala ista-oprost za ono što osuđenog čeka na stratištu ma kako se ono zvalo-električna stolica, krevet za injekciju, zid za streljački vod ili vešala.
Američki zatvori objavlju jelovnike osuđenika na smrt pred pogubljenje. Hamburgeri, pice i kola pića ubedljivo vode.

Američka kultura umiranja usvojila je i američki način ishrane. Ili bolje rečeno američki način ishrane toliko je ušao u svest ljudi da i oni koji odlaze ne mogu da mu se odupru tako što će naručiti nešto drugo.

Ima li smisla osuđenom zabraniti picu pred smrt sa argumentacijom da nije zdrava ili mu iz istih razloga uskratiti cigaretu.

Neki jelovnici i količina hrane koja je naručena za poslednji obrok govore kao da je kod osuđenika postojala nada da će tom količinom hrane i dužinom njenog uzimanja odložiti ili izbeći izvršenje kazne. Ubica Robert Alton Haris je pred pogubljenje (1992. god.) naručio ni manje ni više nego 6 pakovanja pepsi kole, dve velike pice i 21 komad pečenih pilića „kentaki". Možda bi umro i da su ga ostavili u životu od ove količine hrane i tečnosti.
Ajlin Kerol Vurnos, prostitutka, inače tragičan lik i jedina žena serijski ubica u Americi, koja je ubila sedam ljudi, pred pogubljenje smrtonosnom injekcijom, 2002. godine, (deset godina od izricanja smrtne kazne 1992.) na Floridi, popila je samo šolju kafe. Zapamćena je i po sablasnim poslednjim rečima: „Ja ću se vratiti"!

Sadam Husein se opredelio za piletinu sa pirinčem, šolju vruće vode i med! Negde se pominju hamburger i krompirići, ali nije potvrđeno da ih je jeo kao poslednji obrok, mada ih je jeo za vreme suđenja.

Nacistički zločinac Adolf Ajhman, koji je obešen u Izraelu 1962. godine, umesto jela odabrao je da popije pola boce Karmela – crvenog, suvog, izraelskog vina.
Ono što je ostalo neistraženo ili bar ne dovoljno istraženo jer za tim očigledno ne postoji razuman interes i iole pristojan način ispitivanja, jeste kako su se ti ljudi i žene osećali dok su jeli nešto za šta su znali da im je poslednje u životu, da li su mogli da uživaju u toj hrani pošto su naručivali ono što su u životu voleli da jedu i piju, da li su u sebi imali svest o tome da to ikada neće izaći iz njih nego će sa njima biti sahranjeno?

Ovo su samo neka pitanja koja se mogu postaviti, ali ono što je mnogo lepše za našu priču posle ovih "teških tema" jeste da dok smo živi uživamo u hrani i zadovoljstvu koje ona donosi.
Da napravim poređenje sa kojim sam počeo ovu priču-u hrani i čulima kojima se hrana percepira, može se uživati na neuporedivo više načina nego što se može voditi ljubav. Izgleda da ljubav gubi u bici sa hranom, rituali pripreme hrane kao predigra, oralna zadovoljstva koja hrana donosi jesu čudo.

Ne mora baš svaki obrok da bude poslednji, ali uživajmo u svakom kao da jeste.