Jos jedna od veoma zanimljivih knjiga koja je ekranizovana, tj. filmovana, ali bez obzira na kvalitet i trud glumaca i režisera, kao i mnogo puta ranije, film je samo bleda kopija knjige.Opisi mirisa i svega onoga što oseća i misli glavni junak ove knjige, u stvari bolje je reći glavni negativac, nemoguće je prikazati dobro na platnu, možete samo pretpostaviti sta se sve odvija u njegovoj glavi. Da bi se bolje razumeo film, potrebno je prvo pročitati knjigu. Kad malo bolje razmislim, to bi trebalo uraditi svaki put kada gledate film snimljen po ili o nekom književnom delu. Jeste da slika govori više od hiljadu reči, ali ono što slika teško može da dočara su misli, želje i osećaji. Pogotovo kada se, kao u ovoj knjizi, osnova i poenta cele priče odvija u glavi junaka.Ukratko, u par reči: pisac ove knjige opisuje, na veoma neobičan način, iskonsku potrebu čoveka da bude prihvaćen i voljen, kao što prikazuje i lošu stranu društva kao celine, da teško prihvata one koji su "drugačiji", to što je Grenuj rodjen bez osobenog mirisa ga predstavlja "različitim" i samim tim odbačenim od ostatka društva. Način na koji Grenuj pokušava da dođe do tog svog cilja je, najblaže rečeno, morbidan. Za sve ostalo moraćete pogledati ili film ili pročitati knjigu.
Ono što sam razmišljala nakon čitanja ove knjige, nisu bile ni te neke moralne dileme ili neke druge poruke koje mogu proizaći iz ovog romana, nego - mučila me jedna misao: kako bi svet izgledao bez mirisa? Nekada mi se čini da bi tako nešto bilo mnogo lepše nego sa mirisima - kad pomislim na "mirise" punih autobusa leti (a i zimi nije mnogo bolja situacija - ali to je već stvar nekulture i nehigijene ljudi), ili kad osetim miris pokvarenog mesa ili neke druge hrane (koji nam u stvari spašavaju život). Koliko nam je čulo mirisa izoštreno ili ne, koliko smo ga zapostavili, i koliko neke primećujemo, koliko nam se čula mirisa razlikuju: zašto su isti mirisi za nekog prijatni a za nekog ne...? Koliko smo se puta "vratili u prošlost" samo zahvaljujući nekom mirisu koji smo osetili? U stvari, ceo život smo vezani za mirise, nekad svesno, a nekad ne. I definitivno ne bih volela svet bez mirisa...
Odlomak sa početka knjige, koji po meni najubedljivije oslikava radnju ovog romana:
...Minimalna količina hrane i odeće bila je dovoljna za njegovo telo. Za dušu mu nije trebalo ništa. Sigurnost, pažnja, nežnost, ljubav - ili kako se zovu one stvari koje su navodno potrebne detetu - nisu malom Grenuju ni najmanje nedostajale. Štaviše, utisak je da ih se on sam lišio da bi uopšte mogao da živi od samog početka. Krik nakon njegovog rođenja, krik ispod krvave tezge kojim je sebe doveo u život, a majku na gubilište, nije bio nikakav instinktivan krik sa sazaljenjem i ljubavlju. Bio je to dobro odmeren, gotovo bi se moglo reći zrelo odmeren krik, kojim se novorođenče odlučilo protiv ljubavi, a ipak za život. U tim okolnostima prvo je bilo moguće i bez onog drugog, a da je dete tražilo oboje, onda bi bez sumnje uskoro bedno skončalo. Ono je, istina, i tada moglo da iskoristi i drugu mogućnost koja mu je stajala na raspolaganju i da ćuti i da izabere put od rođenja do smrti koji neće ići zaobilaznim putem preko života, i time bi svetu i sebi uštedeo mnogo nesreće...
Odlomak iz filma i deo opisan u romanu - šta je bolje?
Ovaj miris je imao svežinu; ali ne svežinu divljeg limuna ili pomorandže, ne svežinu izmirne ili lista cimeta ili mente, ili breze, ili kamfora, ili borovih iglica, niti majske kiše ili ledenog vetra, ili izvorske vode... a ipak je posedovao toplotu; ali ne kao bergamot, čempres ili mošus, ne kao jasmin ili narcis, ne kao ružino drvo i ne kao perunika... Ovaj miris je bio mešavina od oba, od postojanog i teškog, ali ne mešavina, već jedinstvo, i uz to malo i slabo, a ipak solidno i izdržljivo, kao komad tanke sjajne svile... opet ne kao svila, već poput meda, slatko mleko u kome se topi keks - nešto što i pored najbolje volje nije išlo zajedno: mleko i svila. Neshvatljiv je bio ovaj miris, neopisiv, nije se mogao nigde svrstati, nije zapravo uopšte ni smeo da postoji. Pa ipak, bio je tu veličanstven, kao da se sam po sebi podrazumeva. Grenuj ga je sledio dok mu je srce prestrašeno lupalo, jer je slutio da on ne sledi taj miris, već da ga je miris zarobio i sada ga neodoljivo privlači sebi...
...Sada je mirisao da je ona čovek, mirisao je znoj njenog pazuha, masnoću njene kose, riblji miris njenog pola, i mirisao je s najvećim zadovoljstvom. Njen znoj je mirisao sveže poput morskog vetra, masnoća njene kose kao orahovo ulje, njen pol kao kao buket vodenih ljiljana, koža kao kajsijin cvet... i povezivanje svih ovih komponenti davalo je jedan parfem tako bogat, tako ujednačen, tako čaroban da je sve što je Grenuj do sada od parfema mirisao, sve što je sam u sebi stvorio praveći zgrade od mirisa odjedanput je postala čista besmislica. Stotine hiljada mirisa nisu više vredeli od ovog jednog mirisa.Ovaj jedan je bio viši princip po čijem uzoru su drugi morali da se ravnaju. On je bio čista lepota...
