Ovu knjigu bih mogla nazvati letnjim štivom ili letnjom knjigom, kada bih znala ili kada bih bila sigurna šta tačno znači takvo deklarisanje?! Pretpostavljam da svaka knjiga može biti letnje ili zimsko štivo, a šta ćemo i čime ćemo se zabavljati leti ili zimi zavisi pre svega od nas samih i naših afiniteta. Ako bih to uporedila sa odnosima među ljudima, da li smo leti skloniji zaljubljivanju ili smo skloniji nekim kratkotrajnim ljubavnim avanturama, pogotovo ako smo na plažama (a i ne samo na plažama) okruženi mnoštvom, manje ili više privlačnih, skoro pa golih ljudi? Da li smo zbog toga podložniji nekim "prljavim strastima" i "povarenoj mašti"? Da li se možda zimi više zaljubljujemo na duže staze, jer je mnogo više prepušteno mašti, manje izloženo pogledima? U stvari, da li uopšte postoji pravo vreme za ljubav? Hm... pišem "ljubav", a u stvari mislim na seks, ili što bi u sličnom stilu još davno rekli "Buldožeri" - ljubav na prvi krevet . Pa dobro, nekad su ova dva pojma veoma povezana, a ponekad mi se čini da su u pitanju dve potpuno različite stvari – neko će reći da je imao seks, a neko da je vodio ljubav sa nekim (mada za ovo vođenje ne treba povodac, ili možda nekom treba?)...

Da li ste nekad bili zaljubljeni? Da li ste sada zaljubljeni? Ako jeste, onda znate da je svaki dan dobar za ljubav, a ne samo taj jedan dan u godini. A ako niste... saznaćete to, kad tad.

Na ovom blogu i tako već pišem o običnim, svakodnevnim životnim zadovoljstvima, a ljubav svakako spada u ona najvažnija, najveća i najlepša zadovoljstva. Ne bih da preteram i da zvučim patetično, ali ipak ljubav daje smisao celom našem životu. Naravno, najbolje je kada vam je ljubav uzvraćena, pa čak i ako nije, važno je da je vi osećate. Sa ljubavlju se nemojte cenjkati, volite i uživajte u tome.

Izabela Aljende - Afrodita, priče, recepti i drugi afrodizijaci (izdanje Narodne knjige). Ovu knjigu sam prvi put kupila pre par godina, tačnije 2005. kada je izašlo drugo izdanje . Zašto kažem prvi put, zato što sam je ponovo kupila ovog proleća, jer sam onu prvu nekom pozajmila, a što je najgore ne znam kome.

Pedesete godine su kao poslednji popodnevni sat, kada sunce zađe pa je čovek prirodno, sklon razmišljanju. Što se pak mene tiče, sumrak me navodi na greh i možda baš zato u pedesetim godinama razmišljam o svom odnosu prema hrani i erotici, slabostima tela koje me najviše privlače, mada sam se baš njima najmanje prepuštala.