Ovu ajvarsku zelenu salatu nazvao sam Džamahirija ajvar prema zelenoj boji bivše libijske zastave.
Ovde su faze rada od zelenih paprika do kuvanja i da kažem gotovog proizvoda.
Isto je kao kod munjevitog ajvara (recept), sve se vidi na slikama, samo sve je zeleno i ima vise ljute paprike i belog luka, pošto Libijci jedu vrlo ljutu hranu (harisa).
Sve je napravljeno za 45 minuta, od 1,7 kg zelene paprike.

Dakle, za oko 1 kg munjevitog ajvara potrebno je da imate oko 1,5 kg paprika. Operite ih, očistite ih od peteljki i semena, isecite na manje komade i stavite u blender. U to zatim ubacite pola jedne ljute paprike i dva veća čena belog luka, sve to sitno iseckano.
Blendajte do "besvesti" da sve bude najsitnije iseckano, skoro do paste.
Sve to ubacite u šerpu u kojoj se dobro zagrejalo ulje i dinstajte, pržite kako li se to već zove do konzistencije koju želite. Moje je mišljenje da takav mora da bude i malo viskozniji. Ako želite da bude i malo masniji, dodajte više ulja. Naravno, sve to i posolite po ukusu, na kraju kada budete videli o kojoj količini je reč!
Prednost ovakvog spremanja je sto zadržavate celulozu koja je ostala na paprici i naravno sve je gotovo za neverovatno kratko vreme, pri čemu najviše vremena ode na rad oko šerpe i kuvanja odnosno prženja.
Ovakav ajvar sjajno ide sa posnim sirom, kao urnebes salata!

Šareni letnji ražnjići bi ukratko mogli da se opišu i definišu kao pražnjenje frižidera, ili "kupi-razno-povrće-koje-možeš-naći-na-pijaci" iseckaj i naslaži na štapiće zvane ražnjići. Ovde stvarno samo vaša mašta može da bude granica. Jedino o čemu treba da vodite računa je to da u jednoj kombinaciji koristite ono povrće i meso kojem treba otprilike isto vreme da bi se ispekli. U punoj letnjoj sezoni, ako niste od onih koji moraju da jedu meso, ovakve ražnjiće možete praviti i samo od povrća, gljiva ili ribe.

 

Nemam baš neku uvodnu priču, osim da seriju brzih letnjih jela nastavljam sledećim receptom:

• ćureće belo meso (oko 300 g),
• 1-2 mlada crna luka ili 1 crveni luk,
• 2 čena belog luka,
• 4 male tikvice,
• 1 paprika,
• 5-6 čeri paradajza,
• maslinovo ulje,
• nekoliko listića svežeg bosiljka
• susam,
• so, biber po ukusu.

 

U toku proleća i leta, kada je vreme lepo i toplo, nikako nisam raspoložena da to lepo vreme provodim u kuhinji za šporetom. Mada kad bolje razmislim, nikad i nisam raspoložena da provodim mnogo vremena pored šporeta (što se i ovde vidi po učestalosti novih recepata). Svakako da je najjednostavnije, najbrže i najlakše, nebitno da li je leto ili ne, praviti salate od svežeg povrća ili voća,  a meni to i najviše prija kada je toplo - pogotovo paradajz. Ali ako već nešto treba da kuvam, onda se trudim da to bude što brže i jednostavnije.

Za nekog kao što sam ja, tj. za nekog ko ne spada u one ljude koji vole da jedu krvavo i presno meso, piletina je najbolji izbor za brzu pripremu. Pileće belo meso, kada se iseče na manje komade, može da se ispeče veoma brzo, iako to brzo mora da bude dovoljno dugo tretiranje visokom temperaturom, kako bi se uništile sve one male, golim okom nevidljive "živuljke", koje mogu da žive u mesu, pogotovo na ovim vrućinama.

Spominjala sam vojvođanski suši još zimus u onom mom novogodišnjem tekstu kao ideju, kako umesto klasičnih prazničnih krkanluka napraviti nešto "malo" drugačije. Jesam ga onda spominjala, ali nikako da ga napravim. Pošto je proleće vreme kada su pijace prepune raznog svežeg povrća, pravo je vreme za ovakav eksperiment.

Takođe, kao što sam i onda rekla, možete pretpostaviti od čega bi se mogao sastojati ovakav suši i kakvi su to plodovi Panonskog mora. U svako doba godine možete naći te plodove, jedina razlika je u tome šta ćete osim njih stavljati u ove rolnice.

Moram da kažem i još jednu stvar, a to je da ovakvu đakoniju sigurno nećete spremati često, ali vreme i trud uloženi u pripremu iste će vam se vratiti odličnim ukusom. Dakle, nemojte mi zameriti što ove rolnice ne izgledaju idealno i što nisu iste veličine, ipak sam ovo jelo pravila prvi put.

I za kraj ovog uvodnog dela treba da napišem da je ovo naš (Zekin i moj) orignalni recept i ideja. Nigde nismo ni videli, čuli, pročitali, a kamoli probali ovako nešto. Ako neko zna da postoji nešto slično slobodno ostavite komentar.

Još jedno od jela koje se ne sprema često, jer zahteva dosta dugu pripremu, pošto je osnovni sastojak pečena, oguljena i očišćena paprika. Sada je njihova sezona već na zalasku, treba je iskoristiti maksimalno. Naravno da uvek možete ispečenu papriku ostaviti za zimu u friz.

Kako se pravi ovo jelo:

Za ovaj recept potrebna je crvena paprika, paradajz, badem, feta sir, biber,  jabukovo sirće, maslinovo ulje, beli luk i naseckan list peršuna. Količinu prilagodite svom apetitu i ukusu. Takođe, ako volite možete dodati i jednu ljutu pečenu papriku, onda je ova salata još bolja. Salata od svežeg paradajza i sveže paprike je nešto sasvim obično, nešto što su verovatno svi već jeli, ali kombinacija pečene paprike i svežeg paradajza je nešto sasvim posebno, pogotovo u ovoj varijanti.

Sama priprema je brza i laka, ako izuzmemo vreme za pečenje i čišćenje paprike:

Kada kuvam, ili pišem o nekim starim takozvanim domaćim jelima, volim da to bude što sličnije nekom originalnom receptu (mada je uvek teško reći šta je original, jer je "originalni recept"  različito "originalan" u različitim krajevima). Ali, ono što je isto za sva stara, domaća, obična jela jeste da su jednostavna, ali jednostavna u smislu - bez mnogo začina, dodataka i filozofiranja. Takvo je i ovo jelo.

Negde sam čula ili pročitala (više se i ne sećam tačno gde i kada), da jelo nosi ovakav naziv po bećarima iz nekih starih vremena, koji su se posle burnog noćnog života ranom zorom vraćali kući podnapiti, i iz bašti uz put, skupljali namirnice za svoj jutarnji (a možda i celodnevni) obrok, a to je uglavnom bilo povrće koje se kod nas svuda gajilo, i još uvek se gaji, i koje nije bilo problem uzbrati iz komšijske bašte. Takođe, neka od mišljenja su i da jelo nosi ovakav naziv i zbog svoje jednostavnosti i brzine pripreme. Za one koji možda ne znaju, bećar je momak, neženja, mangup ili uopšte muškarac koji živi bez žene (tur. bekâr ili mađ. betyár - nisam sigurna koje je tačno poreklo, jer sam u nekim rečnicima stranih reči pronašla da je to mađarska reč, a negde opet da poreklo vodi od turske reči, zbog toga bih prepustila tumačenje onima koji to znaju bolje od mene).

Ukratko, ovo je jedno vrlo jednostavno jelo, koje se vrlo brzo priprema, a osnovni sastojci su luk, paprika, paradajz, mast, so i biber.

Svi ostali sastojci koji mu se dodaju bilo da su u pitanju pirinač, tarana, jaja, krompir, meso ili bilo šta drugo je ono što od ovog jela pravi različite podvarijante kao što su đuveč, sataraš ili mućkalica.

Dakle, evo moje verzije bećar paprikaša:

Pisati recept za ovo jelo? Ovo i nije jelo za koje treba recept, ali... Za mene je ovo slana poslastica, a najviše sećanje na detinjstvo i neka davno prošla, srećnija vremena (kako ovo strašno zvuči - "davno prošla"). Sećam se da smo nekad u školi, sigurno jednom nedeljno za užinu dobijali hleba i masti sa alevom paprikom, uz šolju čaja ili mleka. Ne znam da li današnji klinci jedu ovu "nezdravu hranu", mada se oni uglavnom lepe na sve vrste modernog "junk food-a"?  Možda jeste 'leba i masti nezdrava hrana, ali nije "fensi", kao razni "mekovi", ili u poslednje vreme KFC, pomfriti, mekike i sl. Čak sam ubeđena da je u jednom ovakvom domaćem obroku, iako zvuči malo apsurdno, manje štetnih masnoća nego u jednoj mekiki koja se pržila u ko zna koliko puta korišćenom ulju (nemam dokaz, a i nemam mogućnosti da to saznam i dokažem ili opovrgnem). Osim toga, ne maže se pola kile masti na parče hleba. Sasvim malo je dovoljno i ne treba da se jede svaki dan. Zašto ovo pišem?