Kako god da pripremate smuđa, kuvanjem, pečenjem, prženjem ili pohovanjem, on jednostavno uvek bude ukusan, jer karakteristično je da smuđ ima izuzetno blag ukus i miris, tačnije on je jedina riba koja lepo miriši (pri tome ne mislim na one mirišljave dvonoge ribe). Naravno, uvek moram da napišem da kao i za svaku drugu namirnicu, morate imati "talenta" da je upropastite. Pečeni smuđ je, za moj ukus, dovoljno dobar, samo posoljen i bez ikakvih drugih dodataka. Ali ako hoćete da napravite malo drugačiji prilog uz pečenu ribu i da sasvim promenite čitav ukus jela, evo jednog predloga za sos od gljiva, koji se odlično slaže uz smuđa.

Kao nastavak priče o smuđu, ovog puta ću, dodati samo jednu "sitnicu" u recept koja će jelu dati malo drugačiju notu.

Neko je, ne sećam se ko, poredio kuvanje sa muzikom. Ako bih to ja uradila na svoj način, osnovni recept za pečenje ribe, u poređenju sa muzikom, je bas ili ritam, tačnije osnova bez koje se ne može. Bez ritma nema ni kompozicije. Svaki dodatak osnovnom receptu možete da poredite sa dodavanjem novih instrumenata i tonova, koje uklapate u tu svoju kompoziciju. Nepravilan ritam ili "višak" nota, odnosno sinkopa ili kakofonija ne mora svakom da se svidi, ali neko možda voli baš taj, samo naizgled, nesklad. I pored svega, kao što postoje određena pravila u muzici, tako postoje i određena pravila u kuvanju, i to uglavnom zbog ukusa većine, ili zbog onoga što je utvrđeno da najviše prija ljudskom ukusu ili sluhu. Hm... to je onako teorijski, praksa naravno i na sreću ili nažalost (kako kad) pokazuje, da to i ne mora biti baš sasvim tačno i da sva pravila postoje da bi se malo zaobišla. A kad je muzika u pitanju, volim da slušam i komercijalnu, ali i vrlo otkačenu muziku koju mali broj ljudi može da svari! Kuvam i jedem, isto kako slušam muziku, tj. ono što mi u određenom trenutku najviše prija.

Kao što postoji muzika koju ne mogu da svarim, takve ima i hrane... Smuđ sigurno ne spada u grupu "nesvarljive" hrane, naprotiv - smuđ sa punjenjem od badema je prava simfonija ukusa i mirisa, iako se možda mnogi ne bi složili sa mnom, jer badem koriste i jedu samo u slatkim kolačima.

Smuđ je najlepša, najbolja, najkvalitetnija i najukusnija rečna riba! Početak, sredina i kraj! Tačka.

Pošto važi ona izreka da se o ukusima ne raspravlja, jer koliko ljudi toliko ćudi tj. ukusa, prva rečenica će za priču u daljem tekstu biti aksiom jer ovo je ipak moj blog i moja su pravila ovde. :)

Smuđ je riba koja pripada familiji Percidae – grgeči, rod Stizostedion, vrsta lucioperca. Rod Stizostedion ima više vrsta kao što su američki Walleye (Stizostedion vitreum), kanadski Sauger (Stizostedion kanadese), smuđ kamenjar (Stizostedion volgense), morski smuđ (Stizostedion marinae) koji živi u bočatim vodama.U našim vodama žive dve vrste lucioperca i volgense. Smuđ kamenjar retko naraste veći od jednog kilograma i nije predmet ciljnog ribolova varaličarenjem, već se najčešće ulovi slučajno prilikom ribolova većeg rođaka, tako da nema veći značaj u sportskom ribolovu. Telo smuđa je vretenasto i izduženo, sa relativno malom glavom. Boje tela su mu u zavisnosti od mesta boravka, ali u osnovi leđa su zeleno siva sa osam do dvanaest poprečnih mrkozelenih pruga, bokovi srebrnosivi, a trbuh beo. Ima dva leđna peraja, prednje sa trinaest do četrnaest oštrih koštanih žbica povezanih opnom i zadnje sa dvadeset do dvadeset dve meke žbice. Izvor: varalicar.com