Sedamnaestogodišnji bluzer, Milovan Đuđić, poznat pod nadimku Jimi, je već pre tri godine pokrenuo dva benda sa kojima i dalje nastupa. Prvi je duo (akustična gitara i usna harmonika) koji se zove Jimi & Gile Blues Duo. Drugi je trio (gitara, bas i bubnjevi) zvani The Petting Blues Band.
Ovaj mladi novosadski gitarista, koji je za svog muzičkog idola izabrao Jimi Hendrix-a, u muzici pronalazi ljubav, utehu i motiv za ostvarenje svojih ciljeva. San mu je, kaže, kao i svakom muzičaru da jednog dana neko sluša i voli njegove pesme.
LW: Neobično je da tako mlad čovek voli i svira bluz. Ovaj muzički pravac je uticao i na tvog omiljenog gitaristu Jimi Hendrix-a. Kako si zavoleo njegovu muziku?
Jimi: Odjednom, ni sam ne znam kako, počeo sam da slušam Jimi Hendrix-a. Nabavio sam cd sa 18 pesama koje sam slušao ceo dan i noć. Nosio sam ga svuda sa sobom u malom diskmenu koji i dan danas radi. Nisam mogao da zaspim, a da ne preslušam ceo cd barem dva puta. Imao sam običaj da zaspim tek oko 3 ujutru. "Drogirao" sam se Hendrix-om (što i sada radim i to u mnogo većim količinama). Zatim sam na jednom rođendanu u nekoj novosadskoj diskoteci, upoznao čoveka koji je prodavao cd-ove sa muzikom i koncertima. Kupio sam 2 cd-a Jimi Hendrix-a i tada je sve zaista počelo.
Znao sam, a i sada imam običaj, da po sedam dana ne izađem iz kuće, već samo da sedim i sviram gitaru uz pesme Jimi Hendrix-a.
LW: Bio si izuzetno uspešan vozač kartinga, ipak, odlučio si za gitaru. Zašto?
Jimi: Jedno vreme sam paralelno svirao gitaru i uspešno vozio karting. Išao sam kratko na časove gitare na koje sam morao da zaboravim kada mi se otac ozbiljno razboleo. Tada sam prestao da vozim karting. Međutim, zbog očeve smrti, odlučio sam se samo za gitaru i u njoj našao sve. Ljubav, mir, utehu...
...LW: U The Petting Blues Band-u, koji je sada trio, imali ste nekoliko promena članova. Kako ste se odlučili za baš ovu postavu?
Jimi: TPBB je nastao 2008. godine. Zbog promene članova, dugo nismo izašli iz vežbaonice. Napokon smo se pojavili na sceni 2009. godine kao kvintet (gitara, bubanj, bas, usna harmonika i vokal). Tako smo svirali svega par svirki i onda smo postali četvorka, bez nekadašnjeg vokala. Nastupali smo na mnogim svirkama, različitim festivalima i velikim bluz klubovima. Sada sviramo kao trio sastav i shvatili smo da tako najbolje zvučimo.To smo Zeka (bas), Nikola (bubnjevi) i ja. Imamo par autorskih pesama koje sviramo i još pesama koje pripremamo. Planiramo snimanje nekih demo snimaka, da vidimo kako ljudi reaguju na naše pesme, pa onda da odlučimo šta ćemo da snimimo u studiju i da stavimo na album.
LW: Iako si tako mlad već mnogo toga postigao, koje još snove želiš da ostvariš?
Jimi: Svi mi imamo snove manje ili više realne. Jedan od mojih dečačkih snova je bio da budem vozač Formule 1. Vozio sam karting kada sam bio mlađ i to mi je bila dobra zamena za pravu Formulu 1. Sada su mi snovi drugačiji. Da sviram, da putujem, da snimam pesme, da ljudi čuju i znaju za mene, kao što i ja lično znam za gomilu muzičara. San mi je da isto tako neko sluša i voli moje pesme, da ih skida i svira na svirkama. Tipičan san svakog muzičara. Voleo bih da mi se to ostvari. Zato se sada, dok sam mlad, trudim svim silama da postignem nešto u životu.
Ceo tekst možete pročitati na sajtu Lookerweekly
