Pihtije, pitije, hladetina, aspik.. ili bi to neki nazvali samo smrznutom supom,  u suštini to i jeste supa, mnogo jaka supa, tačnije koncentrat supe od svinjskog mesa. U stvari nije to supa baš od mesa, nego od svinjskih nogica ili drugih delova svinje koji u sebi imaju dosta želatina. Da ne bude zabune, originalne starinske pihtije jesu sirotinjsko jelo za koje su se koristili delovi svinje koji nisu mogli da se iskoriste ni na koji drugi način, tačnije od papaka iliti od već pomenutih nogica. To što je vremenom ovo jelo postalo "fensi" zbog raznoraznih dodataka ili naziva, ili promene i skraćivanja vremena pripreme zbog dodavanja želatina u običnu vodu, ne može da se poredi sa onim izvornim receptom za pihtije. U ovom tekstu nema reči o tim "fenserskim" aspicima, ovde se radi o samo malo "bogatijim", na moj način prilagođenim pihtijama.

Jedno od veoma skupih jela. Ne toliko po ceni namirnica (mada ni ona nije zanemarljiva), koliko po vremenu utrošenom za pripremu istog. Ako se ipak odlučite da isprobate recept, pretpostavljam da ili mnogo volite kesten ili imate više slobodnog vremena... ili ste i vi kulinarski "istraživač" kao i ja. Guliti skuvano kestenje je mnogo dugo, zamorno, smarajuće i dosadno. Može biti da ja ne znam kako se to kestenje kuva i čisti, ali svakako da biste očistili neku količinu potrebno je vreme. Do sada sam mislia da je čišćenje graška dosadan i smarajuć posao, ali ovo je mnogo gore od toga. Srećom po mene Zeka je bio taj kome se jelo kestenje u slanoj varijanti (ja više volim ono pečeno, što može da se kupi kod uličnih prodavaca), tako da je on proveo nekih dobrih sat i po u čišćenju skuvanog kestena. Da sam ja htela ili tražila da to uradi, a da ne voli kesten, sigurno bi me gađao njim sa sve šerpom i vodom u kojoj su se kuvali, ali sam je sebe nazvao gastro mazohistom, tako da je zarad svog sopstvenog gastronomskog užitka očistio kilu kestenja sam.

Prednost gajenja bosiljka na terasi, je što znam da je čist, neprskan, organski gajen... em što je sve ukusnije kada sama uzgajim ili napravim. Pred kraj sezone (a to je skoro do prvih mrazeva), sveže listove bosiljka operem i poslažem u vrećice i stavim u zamrzivač i po potrebi ih vadim i koristim kao svež bosiljak. Naravno da nikad ne može biti tako lep mirišljav i ukusan kao svež, ali je ipak daleko bolji od onog sušenog. Ukratko, ima se može se... a ako nemate svoj pesto sos, u supermarketima kupite gotov (i višestruko skuplji od onog koji možete sami napraviti).

Još jedan od jednostavnih recepata za jelo koje može da se sprema ili u tiganju, ili na roštilju. U ovoj mojoj "kuhinjskoj" varijanti bez vatre, drva i mirisa dima, uz meso u tiganj treba dodati i malo dimljene slaninice - zbog mirisa ;)

Opet nemam neku određenu meru, ali otprilike za mene i moju porodicu i naše apetite računam po jednu krmenadlu, jedan režanj slaninice i po desetak lisičarki i neku salatu kao prilog.

Skoro sam pisala o gljivama, a ovaj recept je još jedan od "gljivarskih". Da li ćete uz ovaj sos peći neko meso, ili ćete ga poslužiti uz neku testeninu, bareni krompir, pirinač ili možda proju, zavisi od vas, ali sve u svemu postoji mnogo drugih kombinacija osim ove.

Svežu butkicu, dobro posoliti i pobiberiti. Ostaviti je tako na hladnom da odstoji nekih pola sata do sat. U vatrostalnu činiju sipati malo masti, ruzmarina i piva, staviti butkicu, zaviti u foliju (ili poklopiti poklopcem) i peći u rerni (u zavisnosti od veličine butkice) oko tri sata na 200 stepeni C.  Pola sata pre kraja pečenja otklopiti i ostaviti da se kožurica fino zapeče dok ne postane krckava.

Butkica može da se peče i nepoklopljena, ali je u tom slučaju treba povremeno zalivati pivom, okretati i produžiti vreme pečenja bar za pola sata.