Spominjala sam vojvođanski suši još zimus u onom mom novogodišnjem tekstu kao ideju, kako umesto klasičnih prazničnih krkanluka napraviti nešto "malo" drugačije. Jesam ga onda spominjala, ali nikako da ga napravim. Pošto je proleće vreme kada su pijace prepune raznog svežeg povrća, pravo je vreme za ovakav eksperiment.

Takođe, kao što sam i onda rekla, možete pretpostaviti od čega bi se mogao sastojati ovakav suši i kakvi su to plodovi Panonskog mora. U svako doba godine možete naći te plodove, jedina razlika je u tome šta ćete osim njih stavljati u ove rolnice.

Moram da kažem i još jednu stvar, a to je da ovakvu đakoniju sigurno nećete spremati često, ali vreme i trud uloženi u pripremu iste će vam se vratiti odličnim ukusom. Dakle, nemojte mi zameriti što ove rolnice ne izgledaju idealno i što nisu iste veličine, ipak sam ovo jelo pravila prvi put.

I za kraj ovog uvodnog dela treba da napišem da je ovo naš (Zekin i moj) orignalni recept i ideja. Nigde nismo ni videli, čuli, pročitali, a kamoli probali ovako nešto. Ako neko zna da postoji nešto slično slobodno ostavite komentar.

Oduvek sam mislila da je proja onaj slani "kolač" od kukuruznog brašna sa jajima, sirom, kajmakom... Ali, sasvim slučajno sam na pijaci od jedne starije gospođe saznala da to nije proja, nego projara, a da u pravu proju ide samo brašno, so i voda. Iskreno, nikad nisam do tada čula za naziv projara. Opet neki drugi kažu da je taj hleb od kukuruznog brašna, tzv. Vasilica, koja se pravi za Srpsku novu godinu odn. za slavu svetog Vasilija. Sve u svemu još jedan od primera kako se isti naziv različito tumači ili kako jedno sasvim obično jelo ima različite nazive. Međutim, kako god da ga zovete, sve je to testo od kukuruznog brašna, uz manje ili više dodataka.

Ovom prilikom pišem recept za tu pravu, "seljačku", najobičniju, najjednostavniju, najjeftiniju i najzdraviju proju: