Ovu knjigu bih mogla nazvati letnjim štivom ili letnjom knjigom, kada bih znala ili kada bih bila sigurna šta tačno znači takvo deklarisanje?! Pretpostavljam da svaka knjiga može biti letnje ili zimsko štivo, a šta ćemo i čime ćemo se zabavljati leti ili zimi zavisi pre svega od nas samih i naših afiniteta. Ako bih to uporedila sa odnosima među ljudima, da li smo leti skloniji zaljubljivanju ili smo skloniji nekim kratkotrajnim ljubavnim avanturama, pogotovo ako smo na plažama (a i ne samo na plažama) okruženi mnoštvom, manje ili više privlačnih, skoro pa golih ljudi? Da li smo zbog toga podložniji nekim "prljavim strastima" i "povarenoj mašti"? Da li se možda zimi više zaljubljujemo na duže staze, jer je mnogo više prepušteno mašti, manje izloženo pogledima? U stvari, da li uopšte postoji pravo vreme za ljubav? Hm... pišem "ljubav", a u stvari mislim na seks, ili što bi u sličnom stilu još davno rekli "Buldožeri" - ljubav na prvi krevet . Pa dobro, nekad su ova dva pojma veoma povezana, a ponekad mi se čini da su u pitanju dve potpuno različite stvari – neko će reći da je imao seks, a neko da je vodio ljubav sa nekim (mada za ovo vođenje ne treba povodac, ili možda nekom treba?)...

Kakve veze ima smrtna kazna sa kuvarancijama?

Ima veze po više osnova: prva je ta što poznajem pisca ove knjige Ivana Lazarevića.

Druga je što smo tokom poslednjih par godina zahvaljujući poslu, odnosno radu za Srpsko bibliofilsko društvo postali ujedno i prijatelji.

Treće je da se kuvarancije osim pisanjem o hrani za telo, bave i hranom za dušu, kao što su knjige.

Za kraj nabrajanja sam ostavila malo čudan, ali ipak razlog, a to je: šta osuđenici na smrt biraju za svoj poslednji obrok? Da li se neko nekad zapitao šta je to što bismo mogli pojesti i reći -E posle ovog mogu i da umrem! Ja nikad nisam pomislila tako nešto, jer uvek mislim da postoji nešto još bolje za šta bi vredelo živeti bar još malo.

Možda tema jeste morbidna, ali na kraju krajeva i smrt je deo života. Jedino što način na koji se završava život osuđenih na smrt ne može da se nazove prirodnim krajem, ali da li možemo da se sažaljevamo nad sudbinom osuđenika? Da li su ti osuđenici imali sažaljenja za one kojima su naneli zlo? I da li ima smisla pričati i pisati o tome šta je to poslednje što je neko pojeo?  Pošto je to teško filozofsko pitanje u koje ne bih smela da se upuštam, preporučujem vam da pročitate ovu knjigu, a kao i što sam autor predlaže, zaključke donesete sami. Ova priča je samo jedan mali deo onoga što se u knjizi nalazi, a ukoliko ste zainteresovani da je celu pročitate, knjigu možete poručiti od autora, preko sajta www.sbd.org.rs.

U nastavku je tekst koji je autor Ivan Lazarević napisao o smrtnoj kazni za Kuvarancije i za šta mu se i ovim putem još jednom mnogo zahvaljujem:

Kada je posao u pitanju imam tu čast (pri tome ne mislim na neku finansijsku dobit) da radim u jednoj od najvećih zdravstvenih ustanova u Srbiji, a kada su neke teme, priče ili saznanja u pitanju imam privilegiju jer se nalazim na "izvoru" mnogih informacija vezanih za zdravlje (mada ovo ne znači i da tu teoriju primenjujem uvek u praksi). U ovom slučaju ta privilegija je i što sam od našeg doktora i profesora, dobila knjigu (na pozajmicu samo) koja se zove "Evropski kuvar" i koja predstavlja preporuku Evropskog udruženja kardiologa (European Society of Cardiology) za zdravu ishranu, bar kada su u pitanju srce i krvni sudovi.

Autori ove knjige su Roberto Ferari, Claudia Florio i Paolo Zappaterra. Ukratko o sadržaju i nastanku ove knjige:

Izvorni recept čokoladnog preliva za palačinke potiče od Džoane Haris (Joanne Harris) pisca romana "Čokolada", "Kupinovo vino", "Čuvari obale", itd. Recept sam pročitala još pre par godina u nekim novinama (ne sećam se više ni kojim), a vremenom sam i zaboravila kako je tačno glasio. Postepeno sam ga prilagođavala svom ukusu, svaki put sam nešto menjala (oduzimala i dodavala) dok nisam na kraju došla do ove, za mene "magične" kombinacije.

Sećam se, još dok sam bila dete onog tzv. Velikog narodnog kuvara, jedne ogromne knjižurine, smeđih korica, sa mnogo recepata, ali sa malo slika. Ne znam da li je u to vreme postojala žena koja nije imala taj kuvar, svuda ga je bilo i to na vidnim i lako dostupnim mestima. Ta knjiga je verovatno bila biblija za ondašnje žene (s obzirom na našu patrijarhalnu sredinu, ne znam koliko muškaraca ga je koristilo). Međutim, ono što je mene oduvek zanimalo, a nije bilo u tom kuvaru, je kako neko jelo izgleda kada se spremi - mnogo su nedostajale fotografije. Naravno, kako je bilo mnogo recepata, stvarno bi bilo nemoguće svaki od njih ilustrovati fotografijom, ali možda se na taj način i drugima budila radoznalost i želja da se proba nešto novo i drugačije.

Ovo je knjiga o srcu, njegovom zdravlju i lečenju, a napisao je naš priznati i poznati kardiohirurg dr sc. med. Živojin Jonjev. Što je najbolje, nije namenjena samo lekarima, nego i svim ostalim ljudima kojima medicina nije struka (iako lekari tvrde da su i oni ljudi, nekad je malo teže u to poverovati), manje ili više radoznalim ljudima koji žele da saznaju nešto o radu srca, zdravim ljudima koji žele da saznaju o faktorima rizika koji utiču na zdravlje srca, kao i onima već obolelim od neke bolesti srca koji žele da saznaju kakvi sve načini lečenja srca postoje. Na doktorovom sajtu SRCE možete pronaći informacije o tome gde i kako možete nabaviti ovu knjigu, kao što imate i mogućnost da putem kontakt forme postavite doktoru pitanja ili da ostavite neki svoj komentar o knjizi.

Pošto je ovaj moj blogić, namenjen pre svega zdravim (ili onima koji još uvek misle da su zdravi) ljudima koji uživaju u hrani (ali umereno, koliko je to moguće) i ne samo u hrani nego i u ostalim životnim "sitnicama", citiraću veoma skraćeno delove knjige koji se odnose na faktore rizika. Na kraju krajeva nije mi cilj, da sebe i moju okolinu ubijam jelom i kuvanjem, a neumerenost u hrani i piću,  tj. "krkanje", prejedanje i prežderavanje, i nije neko zadovoljstvo.

Dakle, koji su to faktori rizika na koje svako može da utiče:

Jos jedna od veoma zanimljivih knjiga koja je ekranizovana, tj. filmovana, ali bez obzira na kvalitet i trud glumaca i režisera, kao i mnogo puta ranije, film je samo bleda kopija knjige.Opisi mirisa i svega onoga što oseća i misli glavni junak ove knjige, u stvari bolje je reći glavni negativac, nemoguće je prikazati dobro na platnu, možete samo pretpostaviti sta se sve odvija u njegovoj glavi. Da bi se bolje razumeo film, potrebno je prvo pročitati knjigu. Kad malo bolje razmislim, to bi trebalo uraditi svaki put kada gledate film snimljen po ili o nekom književnom delu. Jeste da slika govori više od hiljadu reči, ali ono što slika teško može da dočara su misli, želje i osećaji. Pogotovo kada se, kao u ovoj knjizi, osnova i poenta cele priče odvija u glavi junaka.

Izabela Aljende - Afrodita, priče, recepti i drugi afrodizijaci (izdanje Narodne knjige). Ovu knjigu sam prvi put kupila pre par godina, tačnije 2005. kada je izašlo drugo izdanje . Zašto kažem prvi put, zato što sam je ponovo kupila ovog proleća, jer sam onu prvu nekom pozajmila, a što je najgore ne znam kome.

Pedesete godine su kao poslednji popodnevni sat, kada sunce zađe pa je čovek prirodno, sklon razmišljanju. Što se pak mene tiče, sumrak me navodi na greh i možda baš zato u pedesetim godinama razmišljam o svom odnosu prema hrani i erotici, slabostima tela koje me najviše privlače, mada sam se baš njima najmanje prepuštala.