Predjelo, ili salata... svejedno. Uz malo mašte može od malo paradajza i sira da se naprave "slatki" zalogajčići.

Ovog puta sam, za promenu, umesto običnog svežeg šarana u vinu, napravila dimljenog. Razlika je... ogromna i to naravno u korist ovog drugog. Ako to do sada još niste probali, probajte obavezno! Miris i ukus je kao i bilo koje drugo dimljeno meso, jer šaran ne bi trebalo da ima neki jak miris (kao što ga ima morska riba ili losos). Kažem ne bi trebalo, jer šaran nekad zna da "povuče" malo na mulj... ali teško je znati da li je baš takav, a kada saznate onda je već kasno da bilo šta promenite.

Vikend je vreme i za pasivno i aktivno odmaranje (kako kome) i za druženje... a u mom sluačaju kombinacija aktivnog odmora i druženja su šetnje. Posle jučerašnje i današnje šetnje red je bio da napravim nešto slatko za "oporavak" i nadoknadu izgubljenih kalorija. :) Danas sam u priči sa Draganom dobila ideju da nekako smutim mafine sa makom. A kad pomislim na mak tu su negde i višnje, jedino što ne mogu nikako da se odlučim koju kombinaciju više volim: mak-višnje ili čokolada-višnje. Uglavnom odluka je pala da danas budu višnje sa makom, a sledeći put ću praviti ovu drugu kombinaciju.

Relativno brzo i jednostavno jelo. Da li će biti brzo zavisi od toga da li ćete spremati samo kelj, ili ćete uz njega kuvati, recimo dimljenu butkicu. U ovom drugom slučaju računajte na malo više potrebnog vremena. Ako uživate u "oralnim zadovljstvima" tj. dobroj hrani, mislim da vam neće teško pasti malo duže čekanje, jer je kombinacija kelja i dimljenog mesa fenomenalna i preporučujem je kao pravi delikates. E... sad, onima koji ne jedu meso, ili ne vole dimljeno meso teško da mogu objasniti kakvo "blagotvorno" dejstvo na nepce ima ova kombinacija. Pošto ne mogu, ili bolje reći ne znam, dovoljno dobro da opišem ukus kuvane dimljene butkice (moj fond reči je mogo skromniji od potrebnog za opisivanje užitka u ovoj hrani), neću da pišem ni o nekom lošem dejstvu ove vrste mesa na ostale organe, njega i tako ne možete osetiti odmah.

Bolonjeze ili bolognese sos ili samo ragu. Verovatno najpoznatiji italijanski sos za testeninu, bilo špagete, lazanju ili nešto treće. U stvari kad kažem špagete (bez onog sa...), mislim na špagete sa ovim sosom. Kao i za sva jela, postoje mnoge varijante i podvarijante, ali osnova ovog sosa je mleveno ili sitno iseckano juneće meso i paradajz. Sve ostalo su začini, odn. arome, mirisi koji i čine ovaj sos takvim kakav je. Bez njih, ovo bi bila samo još jedna varijanta našeg običnog paprikaša.

Davno sam pronašla ovaj recept na nekom sajtu koji se bavio zdravom ishranom, taj sajt više i ne postoji, ali znam da su tamo pisali kako je kombinacija niskokalorične ćuretine i crnog meksičkog pasulja bogatog antioksidantima kažu idealna. Ali, i bez obzira na nutritivne vrednosti ovog obroka, pasulj sa ćuretinom je odlično jelo i veoma brzo i lako se sprema.

Pre par nedelja sam na nekom od stranih TV kanala naleteo na neku kulinasrko-putopisno emisiju o Tajlandu i njihovoj nacionalnoj kuhinji u kojoj je voditelj obilazio prebogate tajlandske pijace, mnogobrojne ulične prodavce neobičnih zalogaja i prepune živopisne restorane nacionalne kuhinje. Pošto iz iskustva znam da se u ovakvim emisijama može pokupiti i poneki egzotičan recept, pomno sam pratio „fabulu radnje".

Šareno, što šarenije... jedan od načina kako potrošiti stari hleb.

Ako hoćete da zvuči "fensi" ove prženice, odnosno vruće sendviče možete nazvati i bruskete, što je italijanski naziv za ovu vrstu sendviča (Bruschetta). Kao i originalna italijanska pizza, ovo je stari recept i u stvari samo jedan od načina za trošenje raznih ostatataka hrane iz frižidera, ali ne mora da bude samo to. U zavisnosti od toga šta stavite na njih može biti i veoma fino i skupo jelo za brzo posluženje.

Oduvek sam mislila da je proja onaj slani "kolač" od kukuruznog brašna sa jajima, sirom, kajmakom... Ali, sasvim slučajno sam na pijaci od jedne starije gospođe saznala da to nije proja, nego projara, a da u pravu proju ide samo brašno, so i voda. Iskreno, nikad nisam do tada čula za naziv projara. Opet neki drugi kažu da je taj hleb od kukuruznog brašna, tzv. Vasilica, koja se pravi za Srpsku novu godinu odn. za slavu svetog Vasilija. Sve u svemu još jedan od primera kako se isti naziv različito tumači ili kako jedno sasvim obično jelo ima različite nazive. Međutim, kako god da ga zovete, sve je to testo od kukuruznog brašna, uz manje ili više dodataka.

Pisala sam kako pravim  trouglaste gibanice, ovo je "skoro isto, ali sasvim drugačije".

Sećam se da sam, još kao dete, obožavala gibanicu koju je pravila moja baba. Ona je imala jednu veliku crvenu emajliranu šerpu u koju je ređala zgužvane kore i prelivala otopljenom masti i umućenim sirom sa jajima...i tako red kora, red "ovog", red "onog", dok ne potroši sav materijal.