Bolonjeze ili bolognese sos ili samo ragu. Verovatno najpoznatiji italijanski sos za testeninu, bilo špagete, lazanju ili nešto treće. U stvari kad kažem špagete (bez onog sa...), mislim na špagete sa ovim sosom. Kao i za sva jela, postoje mnoge varijante i podvarijante, ali osnova ovog sosa je mleveno ili sitno iseckano juneće meso i paradajz. Sve ostalo su začini, odn. arome, mirisi koji i čine ovaj sos takvim kakav je. Bez njih, ovo bi bila samo još jedna varijanta našeg običnog paprikaša.
Sastojci za bolonjeze sos za špagete:
- 1 kg mlevenog, ili sitno seckanog junećeg mesa (da li ćete koristiti mleveno ili seckano meso zavisi od ukusa ili testenine za koju pravite sos)
- pileća sitnež - po dve džigerice, bubca, šije, malih bataka sa krilcima,
1 manja glavica crvenog luka (u ovom sosu ne dominira miris luka kao u paprikašu), - 5 čenova belog luka,
- 2 konzerve od 400 g paradajz pelata (u sezoni onog lepog domaćeg sočnog paradajza možete oguliti i iseckati njega umesto konzerviranog),
- 1/2 l soka od paradajza,
- 3 karanfilića,
- jedna šaka svežih iseckanih listova bosiljka ili kašika sušenog
- kašika putera,
- 2 kašike maslinovog ulja,
- so i biber po ukusu.
Napomena:
Za ovaj recept važi ono pravilo: što više to bolje (kao pasulj ili sarma). Mnogo je ukusniji ako se pravi veća količina. Skuvan i ohlađen sos možete ostaviti u kutije i u zamrzivač. Mnogo je jednostavnije i ekonomičnije.
Priprema:
Luk sitno iseckajte i kratko ga propržite na uljui puteru. Dodajte mleveno meso, beli luk (u komadu ne seckati ga) i sve zajedno propržite desetak minuta ili dok se meso ne zapeče, uz stalno mešanje. Sipajte pelat i sok od paradajza, dodajte pileću sitnež, karanfilić, posolite i pobiberite. Sve dobro promešajte i ostavite da se kuva poklopljeno sat vremena na tihoj vatri uz povremeno mešanje.
Na kraju kuvanja, kad se isključi ringla dodajte i iseckan bosiljak.
Dodatak:
Ovaj recept je za mene originalan recept, recept žene italijanke, onako kako ga je ona pravila i kako ga je ona dobila od svoje majke i kakav je prenela svojoj snaji tj. mojoj sestri. Jedino što ovaj sos nisu znali pod nazivom "bolonjeze" nego samo "sos". Moja, nažalost pokojna, sestra je bila udata za italijana, a kuvanju italijanskih jela je naučila svekrva, naravno italijanka. Koliko se sećam te stare žene, bila je kao "iz filma", mala crna, okrugla, brzo je pričala (u stvari kod njih u kući se uvek mnogo, brzo i glasno pričalo). Kao klinka sam redovno išla kod njih tokom letnjeg raspusta, a to je bilo dovoljno da naučim nešto malo italijanskog, tek za neko osnovno sporazumevanje. U to vreme misli su mi bile zaokupljne mnogim stvarima, ali nikako nisam bila zainteresovana ni za kuvanje, ni za recepte, ali njihova kuhinja je imala neku svoju "magiju". Mirisi koji su se širili iz nje, ovde kod kuće nikad nisam osetila. Strašno me je zanimalo šta je to što one kuvaju i spremaju, kakvi su to začini koji imaju tako jake i lepe mirise. Nikad neću zaboraviti te mirise i... i kada pravim ovaj sos (a i ne samo njega) pokušavam da dobijem taj "šmek" kojim je mirisala ta kuhinja moje sestre, mada još nikad nisam uspela u tome (ili su sećanja nešto što se nikad ne može ponoviti) a ovaj recept je nešto što je najbliže tom nekom mirisu i ukusu.
Kad sam već kod mirisa moram da kažem da mi nikad nije bilo jasno (kao ni sada što mi nije jasno) kako to da se iz naših, pri tome mislim na ono što zovemo srpskom nacionalnom kuhinjom, uglavnom šire mirisi luka. Zar ovde sve mora da ima taj isti prepoznatljivi miris prženog luka? Izvinjavam se onima koji ga vole i koji uživaju u njemu, ali ja ga ne volim i trudim se moja kuhinja miriši svaki put malo drugačije, a sve u zavisnosti od jela koje spremam.
