Psi laju, karavani prolaze... ili prošao je još jedan Exit, Egzit ili Eksit, kako god ga zvali, radi se o istom.

Pre tri godine sam pisala o fenomenu zvanom Exit. Ovoga puta - Exit 2013. "iznutra". Ipak imam dosta godina „egzit staža" i godina života da mogu biti dovoljno objektivna u ocenjivanju. Naravno, uzmite u obzir i činjenicu da ono što interesuje jednu dvadesetogodišnjakinju ne može i ne treba da interesuje jednu „ženu u najboljim godinama" kao što sam ja.

Svako ima pravo da nešto voli ili ne, moje je pravo da volim i uživam kad idem na Exit! Ako mislite da je to posledica uzimanja nekih manje ili više legalnim opojnih sredstvava – grešite. Imam previše godina da bih se upuštala u avanturu zvanu droga, a opet previše toga je „kroz mene prošlo" da znam kada treba stati: nisam narkoman, ne drogiram se i nisam alkos, iako mi prija da popijem po koje pivo. I nisam jedina koja pripada ovoj grupi ljudi. Dakle prva predrasuda da na Exit idu samo "drogoši" je automatski pala u vodu.

novi sadExit je još malo pa punoletan. U stvari Exit i jeste jedno novosadsko dete u tinejdžerskim, pubertetskim godinama. Znate kakva su deca u pubertetu? ;)

Od prvih dana Exita, do danas, prošla sam kroz njegove uspone i padove, kroz njegove promene koje odrastanje sobom nosi i zato mogu da kažem da se i Exit za sve ove godine dosta promenio. Realno i treba da se menja, druga stvar je da li mi se sve te promene sviđaju.

Ova godina jeste specifična (kao i prethodne) po raznolikim vrstama muzike koja se mogla čuti, iako je poslednjih godina orjentisana mnogo više na „main" nego što to prija mom ukusu. Dosadašnjim iskustvom potvrđeno, na Exitu se mogu (i trebaju) čuti mnogi, novi, mladi neafirmisani bendovi koji imaju šta da kažu. To što se kod nas takva vrsta muzike sluša na veoma retkim mestima je tuga. "Bog otac, zvani novac" je previše u svemu, tako i u muzici. Ako želite da čujete nešto što jeste dobro, morate da se potrudite i da ne dozvolite sebi da vas zaposednu raznorazni pinkovi, grandovi i slične mašinerije za trovanje i ispiranje mozgova. Još veća borba je za one koji tu svoju muziku pokušavaju da predstave nekoj publici.

Ako bih pisala o svim promenama koje je Egzit prolazio trebalo bi mi mnogo više vremena i reči - zato samo o nekim bitnijim ovogodišnjim.

ulicicaPrvi, tačnije nulti dan Exita je obležio Najl Rodžers i njegova grupa Chic. Svojevrsni vremeplov i povratak u sedamdesete i osamdesete godine dvadesetog veka u diskoteci na otvorenom. Ređali su sve same hitove, tako da je u jednom momentu Najl rekao da oni nisu "cover band" već da sviraju isključivo svoje stvari, muziku koju su radili za druge.

Prvi pravi šok ove godine je bio kada sam videla da je uličica između ulaza u hotel i oficirskog paviljona zatvorena. Mesto sa kafićima, koje ima poseban šmek i dušu. Mesto gde je oduvek bilo moguće sresti nekog poznatog (mada je takvih s godinama sve manje i manje). Mesto gde su se obično pronalazili Novosadjani. No, srećom drugog dana Exita ova ulica je otvorena za posetioce, što je bilo veliko olakšanje.

bedemPromena na lošije je što ove godine nema bioskopa na bedemu kod ateljea prema Dunavu. To je potez od sata do ateljea Boška Petrovića. Najbolje mesto na tvrđavi, mesto s kojeg puca pogled na Dunav i Novi Sad, mesto gde se nalaze ateljei ovdašnjih umetnika, mesto gde su se mogli pogledati filmovi koje inače ne biste imali gde da pogledate. Ranijih Exita, ovo je bilo mesto znano i kao „Cafe del Danube", mesto gde se moglo „otpadati". Verovatno su organizatori i zatvorili ceo ovaj deo zbog bezbednosti, tačnije mogućnosti bukvalnog otpadanja sa bedema Tvrđave.

Ispod velike terase, na mestu gde je nekad bila diskoteka „Djava", su tamburaši, provod uz zvuke tamburica. Jedino što su ovi tamburaši u malo modernijoj varijanti jer sviraju na struju, drugačije se i ne bi mogli čuti. Na kraju krajeva tamburaši i jesu osnovno obeležje Petrovaradinske tvrđava i red je da i za njih postoji mesto - respect!

Promena je i što više nema "eksploziv" ili "metal" bine koju uzgred budi rečeno nikad nisam ni posećivala, jer jednostavno ne volim tu vrstu muzike. Na mestu ove bine sada se nalazi Riffs and Beats, mesto koje je za mene ove godine otkrovenje u najpozitivnijem smislu te reči. Ovaj prostor tj. šanac je, bar za ono što sam slušala, bio odlično ozvučen, sve se čulo kako treba - ni previše tiho niti previše glasno, taman!

Prostor gde je ranijih godina bila „latino" bina, postao je „karaoke party". Čini mi se da je jedina svrha postojanja ove bine možda za lovce na talente, koji će možda pronaći nekog klinca koji će možda pristati da peva za „gorepomenute mašine za ispiranje mozgova". Previše „možda" za jednu binu i u jednoj rečenici.

 Latino je izmešten na prostor gde je nekad bio „World music stage", ili još ranije je to bilo mesto za pozorište. Ovo je po meni promašaj, jer ta neka prisna, domaćinska atmosfera stare latino bine se izgubila u jednom velikom otvorenom prostoru koji je uglavnom više nego poluprazan (ili manje nego polupun).

Za mene ubedljivo najbolja svirka na Exitu 2013. je bila na Fusion bini Ana Popović sa svojim bendom... Vrsta muzike koja meni najviše prija, odličan nastup, dobar zvuk... I konačno sam shvatila da je to onaj pravi gitarski zvuk koji mi najviše nedostaje na Exitu, to je ta muzika koje nema ili je ima samo u tragovima. Definitivno, Exitu nedostaje jedna bina sa nekom vrstom blues ili jazz muzike. Pri tome ne mislim na neki "smooth-soft-lounge-standard-jazz" koji se svirao na uglavnom polupraznoj VIP terasi. Ali... ja i nisam ciljna grupa posetilaca ovog festivala, tako da se i ne nadam da će se nešto po tom pitanju promeniti.

fliAtoms for Peace, toliko najavljivani uopšte me nisu razočarali, jer su upravo kao što sam i mislila: odlična svirka, ali malo dosadna, bez obzira na Flia i njegovu neverovatnu energiju. Radiohead i Majkl Jork mi nikad nisu bili nešto što sam preterano slušala, tako da sam sve u svemu ostala ravnodušna.

DLM, Eyesburn, Bad Copy, Darkwood, Lolobrigida, Čovek bez sluha,... ne mogu da se setim i nabrojim sve izvođače koje sam slušala i gledala, jer se ovogodišnji Exit za mene sveo na celovečernju šetnju između bina, u pronalaženju nekog meni bliskog zvuka. Uz napomenu da sam sa "maina" pobegla pre Prodigy – biti po treći put u njihovom energetskom ludilu je čak i za mene previše.

Poslednji dan ovogodišnjeg Exita i Nick Cave na Mainu - totalno "otkačena", odlična muzika,... ne znam šta da napišem a da se to o Kejvu već ne zna?

Moram da spomenem još Van Gog, tačnije zvuk na njihovom koncertu, na Fusion bini. Bez obzira što baš i ne volim nešto naročito da ih slušam (dosadili su mi), poštujem što rade to što rade ali... zvuk - katastrofa, preglasno, ali toliko preglasno da su se zvučnici raspadali i da je bilo neslušljivo. Ko god da je bio tonac, ne znam kako je uspeo tako da upropasti koncert, jer za razliku od njih, Dubioza kolektiv su napravili fantastičnu žurku na Fusion i naravno uz mnogo bolji zvuk. Opšti haos i ludilo neverovatno velikog broja ljudi koji su u ritmu skakali... mogli su komotno svirati na Main stage.

Dance arena – ako dolazite na Exit, mesto koje OBAVEZNO treba makar videti. Slušali ili ne tu vrstu muzike, šanac Hornverka gde se nalazi arena je fantastičan i kada je prazan. Kada sa bedema pogledate mesto gde se uz neverovatne svetlosne i zvučne efekte održava ogromna žurka sa hiljadama ljudi koji se talasaju u istom ritmu... fantastično! Svake godine obiđem arenu da vidim kako izgleda i to je od mene sve.

Sve u svemu i u muzičkom smislu, Exit jeste mešavina svega i svačega, od svega po malo i za svakog ponešto.


A sada malo o hrani - Food land

Prostor određen da se na njemu prodaje hrana, nije totalna katastrofa, ali je vrlo blizu katastrofi.

Zamislite bilo koji vašar, bilo gde, sa gomilom zadimljenih roštilja, pečenjara i sl. Sada tom vašaru dodajte hiljade ljudi koji prolaze i za sobom ostavljaju ogromni oblak podignute prašine. Tako, i možda još malo gore, izgleda Food land na Exitu.

pasuljAko ikada na Exitu poželite da pojedete nešto sa "fud lenda" prošetajte i pregledajte kako rade. Bilo je i onih tezgi gde isti ljudi koji peku meso, pružaju vam, pipaju i pripremaju hranu i istim neopranim rukama uzimaju vaš (ili bilo čiji) novac i mese pljeskavice. Mesto na kojem bi verovatno svaka srednjovekovna zarazna bolest pozavidela. Kako sve to funkcioniše i uspeva i kako nema nekih stomačnih zaraza, nikada mi nije bilo jasno. Naravno, nisu svi takvi!

Srećom, pa na prostoru između reggae i fusion bine postoji koliko toliko pristojan prostor, gde možete kupiti odlične sendviče zapakovane u folije, NS Weershle - bez obzira što ih mnogi smatraju nezdravom hranom, ove viršle su fenomenalne i jedine koji mi se ne vraćaju na nos par sati nakon što sam ih pojela. Ono što me je ove godine oduševilo je „pasuljijada", tačnije mesto gde se kuvao i prodavao pasulj, uz pečene kobasice. Od prvog dana su me „nervirali" jer su širili miris koji pobuđuje neverovatno lučenje želudačnih sokova, miris koji vam izaziva glad i kada niste gladni...

Kad već pričam o mestima za ulaz hrane, red je da spomenem i mesta za izlaz pića i hrane, tačnije toalete na Exitu. Toi-toi su pokretni toaleti i oni su uglavnom smešteni na mračnijim mestima tvrđave, verovatno s razlogom da ne vidite kako to izgleda unutra. Meni je već sam miris dovoljno odbojan, ali kada nužda pritera, ne pita za mesto... Toaleti su i u bukvalnom i prenesenom smislu reči ona mračna strana festivala.

Opet zamislite neku drumska kafančinu sa poljskim klozetom. Koliko puta ste samo trpeli na putovanjima da biste pronašli koliko toliko pristojno mesto za odlazak u WC? E tako je otprilike i na Exitu – ili trpite celu noć (što je realno nemoguće) ili ste primorani da idete u toi-toi, ili neki improvizovani osvetljeni wc sa vodom (samo za devojke) ili uz neko drvo gde nije prevelika gužva. Mada ne znam gde na Egzitu možete da se sakrijete, a da vas baš niko ne vidi... nema šanse!

pivoI pored svih nedostataka, Exit jeste moje mesto za punjenje baterija i jeste mesto na kojem radije boravim nego na nekoj usijanoj plaži pored slanog mora, cvrčeći na kamenu i suncu. Ne kažem da ne bih otišla i tamo, ali kada moram da biram Exit (i još po koji koncert) ili more, onda ipak biram ono prvo - jer sam tako u mogućnosti! ;)

Ako mislite da previše idealizujem Exit, ili ako mislite da nisam u pravu kada kažem da je Exit više nego potreban Novom Sadu, otiđite makar jedan dan na tvrđavu u vreme njegovog trajanja, a u međuvremenu kada nema ove manifestacije, prošetajte ili POKUŠAJTE da prošetate ulicom Laze Telečkog, otprilike sat vremena posle ponoći, bilo kog vikenda (i nažalost ne samo vikenda) u godini - i pronađite razliku. Možda ćete me tada malo bolje razumeti...

Uzdravlje i vidimo se dogodine na Đavi!