Pošto retko imam priliku da spremam bilo šta od svežih vrganja, onda te prilike pokušavam da iskoristim na različite načine. Osim toga, u jelima sa vrganjem ne volim da koristim neke jake začine kako ne bih prekrila njegov fantastični ukus i miris.

Do sada sam utvrdila da se vrganj najbolje slaže sa sirom i biberom, uz mrvicu belog luka. Uglavnom, u jela sa vrganjem dodajem nešto od toga, a u ovom slučaju osnovni sastojci uz vrganje su testo i sir.

Paprikaš od gljiva pravim kao i svaki drugi paprikaš od mesa, osim što stavim nešto manje luka i manje paprike. Kao i za paprikaš od mesa, najbolje je ako imate više vrsta gljiva. U zavisnosti od toga šta nadjem na pijaci tako pravim i ovo jelo: nažalost uglavnom se to svodi na šampinjone, bukovače i šitake.

Otkako kod nas može da se kupi batat krompir, moram da kažem da ga veoma često koristim. Jeste skuplji od običnog krompira, ali za razliku od običnog krompira ima malo bogatiji ukus tj. slast. Ukoliko niste u mogućnosti da kupite ili nabavite batat krompir, ovo jelo možete praviti i od običnog krompira. Ili u prevodu, možete peći običan krompir u rerni, ali umesto onih naših standardnih dodataka kao što su sir, kajmak ili slanina korisitite neke druge malo manje kalorične dodatke.

Znam da je zima vreme, kada se prave police od krompira u rerni, tako da je batat krompir u rerni samo predlog kako da na malo drugačiji način ispečete krompir.

Gljive šitake ili shiitake (lat. Lentinula edodes) potiču iz daleke Azije. Na prostorima Japana, Kine i Koreje gaje se preko 1000 godina, dok se kod nas ove šitake gaje relativno kratko vreme. To znači da ih u Srbiji, još uvek ne možete kupiti baš na svakoj pijaci ili marketu, ali ih možete kupiti sveže ili osušene u bolje snabdevenim supermarketima ili pijacama.

Jednostavno, brzo, a dobro jelo. Naravno, jelo možete praviti i samo od svežih vrganja (ako ste "tako u mogućnosti"), ali za sve nas ostale koji vrganje uglavnom viđamo samo u sušenom obliku, rešenje je da te iste sušene vrganje mešamo sa nekim drugim gljivama. Koje gljive ćete koristiti, zavisi i od toga koje možete da kupite ili nabavite, naberete..., a u ovom slučaju suve vrganje sam koristila kao "obogaćivač" šampinjonima.

Kako god da pripremate smuđa, kuvanjem, pečenjem, prženjem ili pohovanjem, on jednostavno uvek bude ukusan, jer karakteristično je da smuđ ima izuzetno blag ukus i miris, tačnije on je jedina riba koja lepo miriši (pri tome ne mislim na one mirišljave dvonoge ribe). Naravno, uvek moram da napišem da kao i za svaku drugu namirnicu, morate imati "talenta" da je upropastite. Pečeni smuđ je, za moj ukus, dovoljno dobar, samo posoljen i bez ikakvih drugih dodataka. Ali ako hoćete da napravite malo drugačiji prilog uz pečenu ribu i da sasvim promenite čitav ukus jela, evo jednog predloga za sos od gljiva, koji se odlično slaže uz smuđa.

Ne mogu da počnem pisanje ovog recepta a da na prvom mestu ne spomenem milu i dragu mi Milku iz Užica, zahvaljujući kojoj uživam u mirisnim jelima začinjenim sušenim gljivama. Ovoga puta gljiva je crna truba, crna trubača, ili mrtvačka truba lat. Сantharellus cibarius. Iako im je ime zloslutno, nisu otrovne, niti postoje neke otrovne gljive koje su im slične, što znači da ne bi trebala da postoji mogućnost zamene sa nekom otrovnom gljivom. Osim toga, ukus im je fantastičan.

Šareni letnji ražnjići bi ukratko mogli da se opišu i definišu kao pražnjenje frižidera, ili "kupi-razno-povrće-koje-možeš-naći-na-pijaci" iseckaj i naslaži na štapiće zvane ražnjići. Ovde stvarno samo vaša mašta može da bude granica. Jedino o čemu treba da vodite računa je to da u jednoj kombinaciji koristite ono povrće i meso kojem treba otprilike isto vreme da bi se ispekli. U punoj letnjoj sezoni, ako niste od onih koji moraju da jedu meso, ovakve ražnjiće možete praviti i samo od povrća, gljiva ili ribe.

Kada nemam neke preterane inspiracije za kuvanjem, ili kad hoću nešto na brzinu da pripremim, pirinač, tj. neka vrsta pilava ili rižota je savršen ručak. Pirinač kao takav, nema neki ukus, ali zato dobije ukus i miris onoga što u njega stavljate, bilo da je to neko meso, riba ili povrće. Od bezbroj mogućih kombinacija sa pirinčem ovoga puta jedan sa gljivama.

Kao prvo i kao aksiom: vrganj ne može da se poredi ni sa jednom drugom gljivom. Ne zovu ga bez razloga kraljem gljiva. Ali, ako se ipak ne slažete sa ovom konstatacijom, mogu da je proširim tako što ću reći da jedino možda lisičarke mogu da se uvrste u njegovu kategoriju. Ako je vrganj kralj, lisičarke su kraljice. Sve ostale gljive su ili suviše "jake" (ukusom i mirisom podsećaju na plesanj, zemlju ili nešto neodređeno), ili su pak "neutralne" tj. bez nekog specifičnog ukusa i mirisa. Vrganj je, nasuprot nežnim i blagim lisičarkama, intenzivnog, ali očaravajuće zanosnog mirisa. Ukus... stvarno ne mogu da ga uporedim sa nečim drugim, jer je naprosto jedinstven. Bez obzira da li je ovo krajnje subjektivno ili sasvim objektivno mišljenje, moram još da kažem da je kombinacija vrganja i sira nešto što spada u hranu u kojoj uživaju sva čula, a još kad im se dodaju blago biberaste lisičarke...