Humus ili pašteta od leblebije je osnova ovog recepta. Kao što sam već više puta rekla, svaki humus pa tako i ovaj, možete učiniti zanimljivijim i bogatijim dodacima po izboru i ukusu. Ovoga puta, taj dodatak je pečena cvekla.

Znam da će mnogi reći da pljeskavice, šnicle ili ćufte mogu biti samo od mesa i da sve ostalo ne zaslužuje taj naziv. Međutim, iako u šniclama od koprive nema mesa, mirisom, izgledom i teksturom veoma podsećaju na prave mesne šnicle. Ideja za ovaj recept potiče sa bloga Moje grne. Zašto i kako kopriva u kombinaciji sa sosom od cveta tikvice, odgovor je vrlo jednostavan: ima se može se, jer sve to sam nabrala u svojoj bašti.

Humus ili pašteta od leblebije je osnova ovog recepta. Kao i svaki humus tako i ovaj možete obogatiti dodacima po izboru i ukusu. Ovoga puta, taj dodatak je pečena bundeva.

Ova vatrena salata od pasulja je podvarijanta one moje salate od pasulja, sa vrlo malo promenjenim sastojcima. A to malo je u stvari mnogo, mnogo ljuto.

Pečena cvekla je nešto što morate probati, ako to do sada već niste uradili. Pečenje cvekle nije ništa komplikovanije od kuvanja, ali pečena cvekla svakako jeste ukusnija od kuvane.

Jednostavno jelo od povrća pripremljeno na brzinu i recept za one koji vole prženo, pikantno povrće u soja sosu. A šta je sečuanski sos? To je onaj sos koji nas, manje ili više, upravo i podseća na miris i ukus kineske hrane, odnosno hrane koja je kod nas najrasprostranjenija u kineskim restoranima. Možda zato što su nam ti ukusi i mirisi najpoznatiji i najlakše smo ih prihvatili?

Postoji mnogo sličnih salata ovog tipa i sa sličnim sastojcima, ali i različitim nazivima. Razlike su stvarno minimalne: npr. između šopske salate i ove srpske, razlika je što u ovoj drugoj nema sira. A razlika između meksičke salse (pico di gallo) i srpske salate je u tome što u meksičkoj nema krastavaca... sigurno i vi znate još neki primer koji ja nisam spomenula.

Ne znam kako vi, ali meni nije teško da ponovim po ko zna koji put: paradajz, rajčica, pomidor, rajsko voće,... kako god da ga nazivate, meni je omiljena namirnica. Bio on crveni, zeleni, žuti, šareni, manji ili veći, kruškasti, okrugli,... a van sezone, ponekad (retko) čak kupim i one hibride bez mirisa i ukusa, samo zato što podsećaju na paradajz.

Odakle mi ideja da pravim pohovani zeleni paradajz? Videla na TV, doduše pohuju tomatiljo, odnosno vrstu fisalisa, i neke vrste meksičkog paradajza ili nešto što liči na paradajz. Kako god, pošto sam već pravila i ajvar od zelenog paradajza, stavljam ga u turšiju, što ne bih probala i pohovan.

Ako se neko pita odakle mi žuti paradajz, da odmah odgovorim: iz moje bašte! Ako nemate gde ili ne možete sami da ga gajite, možete ga pronaći u boljim super i megamarketima, kao i na pijacama kod proizvođača. Kada ga jednom probate, sigurna sam da će vam se dopasti i da ćete se oduševiti i njegovim mirisom i slatkim ukusom. Taj ukus naravno ne može da se poredi sa onim bezukusnim, "plastičnim" hibridima paradajza.