Kada pišem o rečnoj ribi, znam šta i o čemu da pišem, znam da opišem kako pojedine vrste razlikovati, kakvog su ukusa, izgleda... kada je morska riba u pitanju - skoro pa da sam totalni duduk. Poznajem i znam da razlikujem nekoliko osnovih vrsta kao što su orada, brancin, zubatac, skuša, oslić... i otprilike se tu moje poznavanje morske ribe završava. Ostali morski plodovi: školjke, rakovi glavonošci... za mene su teška "egzotika", koju uzgred baš i ne volim.

Ideja za pitu sa višnjama i čokoladom mi je pala na pamet sasvim slučajno, jer sam u stvari htela da pravim one obične starinske kolače sa višnjama. Međutim muž me je ubedio da bih mogla nešto da promenim i preskočim te standardne tzv. seljačke kolače (volim da ih pravim kad su najjednostavniji), a da ne ispadne da ne znam ništa drugo, rešila sam da probam nešto što do sada nikad nisam pravila. A to nešto se izrodilo i u nešto sasvim dobro.

Recept sam smišljala u letu po sistemu "kako ispadne". Ono što sam malo preterala su količine, jer sam na kraju imala viška i testa i čokolade, a i višanja. Pitu sam pravila u kalupu promera 24 cm. Ako budete smanjivali meru, vodite samo računa o proporcijama.

Postoji li neko ko živi na ovim prostorima, a da nije probao dinje ili da ne zna šta je to? Da li znate zašto se za one dinje koje nisu baš slatke se kaže da su kao krastavac? Osim što po ukusu podsećaju na krastavac, po nekoj botaničko-biološkoj podeli dinja pripada porodici lat. Cucurbitaceae u koju spadaju i lubenice, bundeve, krastavci... a rodu lat. Cucumis gde su isto tako krastavci. Vrsta dinja ima mnogo, ne bih se upuštala u njihovo nabrajanje i razliku u izgledu, debljini kore, boji, ili ukusu. Ono što je karakteristično za sve dinje je da su sve bogate vodom i hranljivim materijama, ali i da imaju malo kalorija.

Kod mene na terasi, sezona bosiljka je u punom jeku, što znači da je pesto i bosiljak jedan od aktuelnih sastojaka u hrani koju spremam.  Ovog puta nešto vrlo jednostavno, lako za pripremu i nešto što ne zahteva mnogo vremena.

Kolači sa višnjama, oni starinski, seljački ili kako ih ja zovem - zbućkani sa višnjama.

Verujem da osim mene, ima još onih koji baš i ne vole miris jagnjetine. Za takve, kao ja, koji je ne vole, a čak i ako volite jagnjetinu, nije na odmet da probate da je pripremite na novi način. Osim toga, bar oni koje ja poznajem, uz jagnjetinu obavezno piju pivo. A kada je već tako zašto i jagnjetina ne bi bila skuvana u pivu?

Koliko me moje pamćenje služi i koliko mogu dopreti u prošlost (svoju), prva stvar koju sam naučila da kuvam/pečem su bile upravo palačinke. Doduše, ne slane nego slatke, ali u principu testo je isto, tj. razlika je samo u količini šećera (u korist slatkih palačinki), jer testo treba da bude neutralnog ukusa - ni slano, ni slatko. Naravno razlike su i u punjenju palačinki, ali to je već neka druga priča.

Verujem da znate šta su kineske prolećne rolnice sa povrćem - ove su isto to - skoro, samo nisu pečene u mnogo ulja nego u rerni. Takođe, ako nećete da palite rernu, možete ih peći i u teflon tiganju sa vrlo malo masnoće. Što se mene tiče najbolje su u rerni, a najgore, tačnije ono što nikad i ne spremam je u dubokoj masnoći, tj. pržene u mnogo ulja.

U receptu losos u balzamiku sam pisala o načinu pečenja lososa, ovaj recept je sličan tom, bar kada je pečenje ribe u pitanju. Ono što je drugačije je sos.

Kao što sam i onda rekla, losos ne sme dugo da se peče i da se presuši. Dobro pečen losos znači da ostane roza u sredini. Za njega važi isti savet, kao i za biftek: nemojte ga prepeći! Ili ga pripremajte kako treba, ili nemojte nikako. Šteta je davati mnogo novaca za nešto što možete napraviti i od bilo koje druge ribe/mesa.

Retko kuvam čušpajz. Obično to bude ili čorbica od graška ili grašak skuvam, onako "klot", u AMC šerpici, bez vode uz dodatak malo soli i bibera.