Recepti

Ukratko: brzo, jednostavno i ukusno.

Ideja za vojvođanski suši mi je pala na pamet kada sam htela da umesto klasičnih prazničnih krkanluka (slavskih, novogodišnjih i ostalih praznika) napravim nešto "malo" drugačije. Pošto sada tokom cele godine svuda ima raznog voća i povrća, nije problem da se pravi u svim godišnjim dobima.

U toku proleća i leta, kada je vreme lepo i toplo, nikako nisam raspoložena da to lepo vreme provodim u kuhinji za šporetom. Mada kad bolje razmislim, nikad i nisam raspoložena da provodim mnogo vremena pored šporeta (što se i ovde vidi po učestalosti novih recepata). Svakako da je najjednostavnije, najbrže i najlakše, nebitno da li je leto ili ne, praviti salate od svežeg povrća ili voća, a meni to i najviše prija kada je toplo - pogotovo paradajz. Ali ako već nešto treba da kuvam, onda se trudim da to bude što brže i jednostavnije.

... Torta na stolu, širok osmeh i zlatan zub, srećan tebi Nešo rođendan... može li ovo da prođe kao Haiku čestitka?! :)

Kao prvo i kao aksiom: vrganj ne može da se poredi ni sa jednom drugom gljivom. Ne zovu ga bez razloga kraljem gljiva. Ali, ako se ipak ne slažete sa ovom konstatacijom, mogu da je proširim tako što ću reći da jedino možda lisičarke mogu da se uvrste u njegovu kategoriju. Ako je vrganj kralj, lisičarke su kraljice. Sve ostale gljive su ili suviše "jake" (ukusom i mirisom podsećaju na plesanj, zemlju ili nešto neodređeno), ili su pak "neutralne" tj. bez nekog specifičnog ukusa i mirisa. Vrganj je, nasuprot nežnim i blagim lisičarkama, intenzivnog, ali očaravajuće zanosnog mirisa. Ukus... stvarno ne mogu da ga uporedim sa nečim drugim, jer je naprosto jedinstven. Bez obzira da li je ovo krajnje subjektivno ili sasvim objektivno mišljenje, moram još da kažem da je kombinacija vrganja i sira nešto što spada u hranu u kojoj uživaju sva čula, a još kad im se dodaju blago biberaste lisičarke...

Šta da napravim od ove kuvane šunke što je ostala od uskrsa, pa da turim na "kuvarancije", kao jelo od ostataka? - upitah Zeku neki dan.

Iako sam to već napomenula, moram da ponovim (a sigurna sam da ću to još koji put ponoviti): lisičarke su za mene najlepše i najukusnije gljive. Prošle godine sam u tekstu o lisičarkama pisala kako je kod nas u Novom Sadu vrlo teško, tačnije nemoguće pronaći ih na pijaci. Kako se snalazim? Ili preko "veze" i poznanika koji su toliko ljubazni da mi ih donesu iz Srbije, ili sama, kao što sam to uradila i ove godine jer sam iskoristila boravak u Vrnjačkoj Banji (na informatičkom skupu Infotech)  da barem za neko vreme obezbedim sebe svežim lisičarkama i vrganjima.

Za one ljude, "profesionalce", koji vole jagnjetinu takvu kakva je, pečena na ražnju ili na neki drugi tradicionalni način, ovakav recept može biti suvišan. Ali, ako spadate u grupu ljudi "amatera", ili kao što sam npr. ja, da ne uživate baš previše u jagnjetini, ovo je jedan od mogućih načina kako da od jagnjećeg mesa pripremite jedan ukusan, zanimljiv i ne baš uobičajen za naše prostore, obrok. Verujte da je stvarno ukusan, pogotovo ako to kaže neko kao ja, koja ne volim jagnjetinu i jedem je samo baš ako nema ništa drugo.

Dok nisam pravila kuglofe - nisam, a sada kako sam počela ništa drugo od kolača i ne pravim osim kuglofa i mafina. Nije ni čudo kad su to relativno jednostavni kolači za napraviti (u početku nisam tako mislila, ali kad uđete u fazon ništa nije teško napraviti), ali zato sasvim sigurno mnogo ukusni.

Izvorni recept čokoladnog preliva za palačinke potiče od Džoane Haris (Joanne Harris) pisca romana "Čokolada", "Kupinovo vino", "Čuvari obale", itd. Recept sam pročitala još pre par godina u nekim novinama (ne sećam se više ni kojim), a vremenom sam i zaboravila kako je tačno glasio. Postepeno sam ga prilagođavala svom ukusu, svaki put sam nešto menjala (oduzimala i dodavala) dok nisam na kraju došla do ove, za mene "magične" kombinacije.