Svako od nas ima ili pamti poneku tetku, babu ili drugu, uvek stariju rođaku koja zna ili je znala dobro da kuva. Moja sreća ili prokletstvo je što, ne da imam još uvek samo jednu tetku nego ih imam više, a moja pokojna baba Stana (sa tatine strane) je bila žena "mađioničar" u kuhinji, uspevajući da od malo novaca koje je deda zarađivao, prehrani i othrani mnogobrojnu porodicu.  Naravno da smo i mi unuci odrasli na njenoj kuhinji. Ne znam da li sve ovo moje pisanije o hrani ima veze sa genima (verovatno ima), ali ako ništa drugo od babe sam nasledila snalažljivost u kuhinji. Toliko o babi za sada, a tetka Mara, ona je priča za sebe:

Baklava - turska, grčka, bosanska... ovaj recept je moja verzija jednog od najslađih kolača za koje znam. Jedino što može biti isto ili slađe je šampita, možda urmašice ili neka od sličnih orijentalinih poslastica koje su se u našim krajevima odomaćile. Osnovna karakteristika ovih poslastica je velika količina šećera i masnoće. Šećera u vidu sirupa, a masnoća kao puter ili ulje kojim se prelivaju kore. Što bi rekli u jednoj emisiji o kuvanju "ova poslastica se ne preporučuje čak ni zdravim i fizički aktivnim osobama". Ali... pošto na ovom blogu nemam nameru da brojim kalorije i govorim o štetnosti loše ishrane, reći ću samo jedno: osnovna stvar kod hrane je da sve ono što pojedemo treba i da potrošimo. Kako i na koji način i koje fizičke aktivnosti ćemo da upražnjavamo, zavisi od nas samih. Šećeri svakako ne spadaju u nešto bez čega ne bismo mogli da živimo, ali su zato slatkiši nešto što nas svakako čini srećnijim.