Sremuš (divlji beli luk, medveđi luk) je biljka koje na novosadskim pijacama, u poslenjih nekoliko godina, ima u velikim količinama. Drugi način da nabavite sremuš je da se tokom proleća (marta ili aprila) prošetate Fruškom gorom u potrazi za ovom biljkom. Lako ju je pronaći po mirisu.
Za početak priče, šta je u stvari sremuš?
Sremuš ili kako se još zove divlji beli luk, medveđi luk ili latinski Allium ursinum (allium=beli luk, ursinum=medved), je biljka iz porodice lukova, ima duguljaste, lepe tamno zelene, listove, raste po listopadnim, bukovim šumama i ima karakterističan miris belog luka. Za razliku od belog luka, ovaj miris i ukus je mnogo blaži. Možete ga koristiti kako svežeg, tako i konzerviranog, suvog ili iz zamrzivača.
U proleće se beru mladi listovi, a kada cvet pređe u seme koristi se njegova lukovica. Takođe kažu, da je ovu biljku lako zameniti za otrovni mrazovac, đurđevak ili čemeriku, a da je najbolji način prepoznavanja sremuša miris belog luka kada se list protrlja. Ukoliko ga sami berete vodite o tome računa. Kao što rekoh najjednostavnije je kupiti ga na pijaci.
Osremušu kao lekovitoj biljci mnogi pišu, možete kupiti raznorazne tinkture, čak sam je i ja pravila (samlevena vezica sremuša u čistom alkoholu), ali sam brzo od toga odustala, što zbog ukusa, što zbog nikakvog efekta. Realno, ne znam koliko sremuša je potrebno dnevno konzumirati da biste osetili lekovitos koja mu je pripisana. I dalje mislim da je sremuš u svom prirodnom i svežem obliku najbolji i da je odlična biljka, što za razne salate, kuvana jela ili samo kao dodatak nekom jelu, a svakako je mnogostruko ukusniji od nekih tamo kapi i tinktura.
Neki od predloga, a za više recepata sa sremušem kliknite OVDE
