Festival „Ukusi Vojvodine”, drugi po redu, održan je od 8. do 9. septembra 2018. u Limanskom parku, u Novom Sadu. Kako ga je promovisao organizator: "Jedinstvena prilika da na jednom mestu i svim svojim čulima iskusite autentičnu Vojvodinu. Događaj koji pravi hedonisti ne smeju propustiti!".
Kad kažu da se ne sme propustiti, pogotovo kad me je pozvala na druženje i Nataša Vitezović (Nale Coolinarija), red je i da odem, pogotovo što se tako ukusni pozivi ne odbijaju. A šta su "Ukusi Vojvodine"? Kako kaže menadžerka festivala Jadranka Beljan Balaban iz udruženja „Interfest”, cilj festivala je da se svi podsetimo zaboravljenih, autentičnih proizvoda i jela vojvođanske kuhinje.
Ako neko ne zna šta se podrazumeva pod "vojvođanska kuhinja", mislim da kao rođena Vojvođanka, mogu da kažem da je osnovno bogatstvo i specifičnost naše kuhinje njena šarolikost, kao što specifičnost Vojvodine čini i različitost običaja i ljudi koji su se vekovima unazad doseljavali sa svih strana sveta. Za Vojvodinu su autentične i baklave ali i štrudle, pogotovo sa makom, kao i ćevapi, sarme i paprikaši, najrazličitije dimljeno meso, od ribe do slanine one bele, meke "sapunjare" što može da se maže na lebac. Stare sorte grožđa, a samim tim i vina od rizlinga do bermeta, ponovo zauzimaju fruškogorske padine, kao i severnobačke i banatske vinograde i podrume. I sve se to može videti, omirisati i okusiti na jednom mestu, na ovom festivalu.
U toku dva dana, skuvano, prikazano i posluženo je stotinak tipičnih vojvođanskih jela od supa, čorbi, sarme i paprikaša, preko pečenih kobasica, sremskih i petrovačkih kulena, suvog mesa i specijaliteta od tartufa, do meda i medenjaka i nezaobilaznih gomboca i rezanaca sa sirom, orasima i makom. Da zalogaji bolje klize, bilo je tu i rakije, vina, zanatskog piva... a sve zahvaljujući najboljim malim proizvođačima i prerađivačima hrane iz Vojvodine, kao i restoranima sa tradicionalnom vojvođanskom kuhinjom.
Čak i za one koji se hrane po specijalnim režimima ishrane, bilo je i proizvođača povrća, hleba bez kvasca od celih zrna žitarica, ajvara i ostale zimnice kao i raznih vrsta sokova, a ako ste rešili da na festivalu ne pojedete i ne popijete ništa, što je bilo vrlo teško, mogli ste otići kući i samo sa lepim ručno rađenim vojvođanskim suvenirima.
Osim izlagačkog dela, pripremljen je program na nekoliko muzičkih i kuvarskih bina. Kuvarska bina, odnosno veliki šator u kojem su se odvijala takmičenja kuvara u različitim kategorijama, sa više od 100 kuvara podeljenih na juniore i seniore. Žiri sačinjen od poznatih i cenjenih kuvara iz zemlje i sveta, ocenjivao je pripremljenu hranu i proglasio pobednike na kraju drugog dana festivala.
I naravno da nisam odolela a da se ne fotografišem sa Stevom Karapandžom i Sašom Mišićem.
Za mene, naupečatljivi doživljaj je bila degustacija hrane pod kulinarskom kapom mladog Jovana Njegovana, glavnog kuvara novosadskog restorana Sokače i vina vinarije Kovačević. Ceo meni (za 10 sa *) je zamišljen u stilu starih vojvođanskih jela pripremljenih na moderan način:
Predjelo, rolovana „koketina“ (a možda je i petao, zaboravih, jer nije piletina, ali meko meso kao puter), sos od tartufa i bundeve, i mešana bebi miks salata, uz lagano pitko suvo belo vino, Orfelin beli, Italijanski Rizling, Sauvignon Blanc, Chardonnay, Župljanka.
Glavno jelo, rolat od karea mangulice punjen suvim šljivama, španatom i sirom od buša govečeta (ugrožena stara balkanska sorta govečeta), prilog od celera (uzgajivača iz Mola kod Ade) i nezaobilazni sos od višanja, uz odgovarajuće gusto, tamno, suvo vino Aurelius, od sorti grožđa Cabernet Sauvignon, Merlot.
Desert, gomboce sa pekmezom od kajsija i šljiva, u sosu od vanile i maka, penušavo vino Fresco rose, od grožđa Muscat Hamburg, Probus, Vranac.
Posle tako fine i ukusne nisu nedostajale ni ležaljke jer ih je bilo dovoljno u parku, za sve koji su hteli da odmore, pa čak i prilegnu. Ali, (uvek ima neko ali), kao i na bilo kojoj drugoj manifestaciji ovakvog tipa (ili bilo gde drugde uopšte), ne može sve biti savršeno, makar koliko težili savršenstvu, zasmetalo mi je sledeće:
Nedostatak sanitarnog čvora i tekuće vode, toaleta nije bilo, osim ako nisu bili sakriveni na nekom tajnom mestu koje nisam uspela da otkrijem. Ako je festival već zamišljen kao celodnevni, dvodnevni, događaj, onda bi se tako nešto moralo rešiti.
Šta su vaučeri? Papirni novac koji se kod organizatora kupuje za pravi novac. Svi izlagači sa kojima sam pričala (a to je većina onih koji su i izlagali i prodavali na festivalu) su bili pomalo razočarani odnosom organizatora prema njima: osim što je svaki izlagač morao da plati ne malu sumu za tezgu ili prostor gde su boravili, 1-2 dana pred početak manifestacije su obavešteni o vaučerima. Svima je jasno da je tezga na ovakvim manifestacijama isto što i ulaganje u reklamu, odnosno promociju, ali vaučeri (ili tokeni ili kartice) su bolna i slaba tačka verovatno svakog festivala kako za prodavce, tako i za posetioce. Prodajna mesta za vačere su bila neupadljiva, a na velikom prostoru gde se sve održavalo trebalo je ta mesta obeležiti mnogo jasnije nego što je to bilo ove godine. I naravno načine prodaje ili kupovine jasno treba naglasiti pre početka samog događaja.
Nisu to toliko velike greške koje se ne bi mogle ispraviti sledeće godine, a mislim da bismo svi bili srećniji bez njih.
A za sve one koji su propustili ovogodišnji festival, ostaje da sačekaju sledeću godinu i 3. po redu ukuse Vojvodine i provere da li stvarno samo nekad dobro jelo. Ja bih rekla da se danas jede još i bolje ;)
